Вести

Избор новог патријарха ових дана је био у жижи србске јавности, а и страни медији су са пажњом пропратили избор наследника Светога Саве.

Милан Старчевић, на Светога Саву Лета Господњег 2010.

+++

Тог петка 9. јануара лета Господње 2010. по кратком изборном поступку, у року од 4 сата, под будним оком полиције, изабран је нови патријарх, Иринеј Гавриловић. Први владика који је изашао у јавност да саопшти вест био је на далеко чувени паписта, некадашњи Слобин и Мирин љубимац, а сада поклоник жуте секте и евроатлантских интеграција, Иринеј Буловић. И прва реакција на избор новог патријарха била је позитив
на. Углавном су сви медији у Србији, између осталих и антисрбски Б92, као и тзв. верски аналитичари попут Живице Туцића и Мирка Ђорђевића – особе које у својим ставовима јасно стреме ка екуменизму и реформама у нашој Цркви – изразили задовољство што је на чело Србске Цркве дошао, како они кажу, „умерени традиционалиста“, неко ко је отворен за разговор за свим верским конфесијама.

Наредног дана су се огласили и вековни наши душмани из Ватикана, честитајући новом србском патријарху избор и „изразили наду да ће две цркве продубити сарадњу“. У честитци бившег Хитлеровог омладинца, папе Бенедикта XVI, коју је потписао кардинал Каспер, посебно се наглашава да су им у сећању сусрети са србским епископима „у многим приликама“ (вероватно се мисли на заједничке молитве), изражавајући радост због скорог доласка у Београд.

Све ове честитке изговорене од стране србофоба намеће питање: Да ли се можда већина Срба није превише радовало избору новог патријарха?

Но кренимо редом…И пре упокојења блаженопочившег патријарха Павла, а поготово како се изборна трка захухтавала, неколицина владика је фигурирало за избор новог патријарха. У први план су истицани митрополит Амфилохије, владика бачки Иринеј, одмах иза њих били су владика нишки Иринеј и владика Василије Качавенда. Како је се ближио дан избора многима је било јасно да су остала само три кандитата који одмах улазе у жреб за избор новог патријарха: Амфилохије Радовић, Иринеј Буловић и Иринеј Гавриловић. О томе су извештавале и поједине дневне новине, као нпр. „Франкфуртске Bести“ у раним јутарњим часовима на сам дан избора. Поставља се питање, ко је то и у чије име унапред делегирао ове три владике за завршно гласање?

На сам дан избора једна сцена која је виђена пре него што су архијереји започели изборну процедуру, оставља сумњу да је све унапред изрежирано. Наиме, након Свете архијерејске литургије у Саборној цркви, угледавши како из Цркве излази владика зворничко-тузлански Василије и држи под руку, тада још увек владику нишког Иринеја, упућени високодостојници су полугласно прокоментарисали:

„Иринеј нишки је највероватније нови патријарх, а за тројну кандидатуру сасвим сигуран, јер Качавенда, не рачунајући његов, држи под контролом још најмање 18 гласова у Сабору. Ако он неког јавно ухвати под руку на дан избора, јасно је да шаље одређену поруку!

Многима је већ поодавно јасно да од Другог светског рата, па на овамо, патријарси се не бирају увек Апостолским начином. Превише „страних и унутрашњих фактора“ утиче на такву одлуку. Комунисти су редовно за поглавара СПЦ постављали свог човека. У последње време они који су црвену петокраку заменили за жуту, заједно са Ватиканом и међународном заједницом врше непрестано притисак да на чело Светосавске цркве дође неко ко ће бити либералан према унијаћењу србског народа.

Из забележених речи новог србског патријарха, јасно се може видети да ће брод наше Цркве у наредним временима пловити ка Ватикану. Остале су ми и сећању Његове речи пре годину и нешто дана да је папа добро дошао у Србију током обележавања годишњице Миланског едикта. Подсетимо да се 2013. године спрема заједничка, (за све како паписти говоре хришћанске конфесије) прослава годишњице „Миланског едикта“ у храму Св.Цара Константина и Царице Јелене чију изградњу помажу и Римокатолици.

А само на један дан, пре него што ће постати патријарх, он поново изговара речи да би Србска Црква поздравила долазак папе у Србију, и овог пута иде још даље, и изјављује да би то била прилика не само за екуменски сусрет, већ и за дијалог, па и о питањима поновног уједињења двеју цркава. Исте речи поновио је након бирања за патријарха и у екслузивном интервју за франкфуртске „Вести“, 13.01.2010. год. На питање новинара каква је Његова порука Србима у Хрватској где се поново јављају тенденције за стварањем тзв. Хрватске православне цркве, Његова Светост, између осталог, одговора:

„Надамо се да ће нова власт у Хрватској бити више демократска и да ће за овај проблем наћи пута и начина да се превазиђе. И да успостави једну хуману, људску, демократску па на крају крајева једну хришћанску основу и хришћански начин контакта и контекста нашег народа са браћом Хрватима, јер имамо једно Јеванђеље као основу наше вере. И да на бази Јеванђеља нађемо најбоље решење за суживљење.“

По овом важном питању Свети Оци нас једногласно уче да је заједница између православних и јеретика немогућа без њиховог предходног покајања и враћања на пут истине, пут православља, јер шта има праведност са безакоњем, какву заједницу има светлост са тамом, какву сагласност Христос са Велијаром (2 Кор. 6, 14-15).

Свако ко је гледао пренос устоличења патријарха Иринеја у Саборној Цркви, могао је уочити да су осим бројних грађана, присуствовали представници власти, дипломатског кора, традиционалних цркава и верских заједница (читај иноверних). Те јеретике предводио је београдски надбискуп Станислав Хочевар, апостолски нунције Орландо Антонини, реис-ул-улема Исламске заједнице Србије Адем еф. Зилкић, муфтија београдски Мухамед Јусуфспахић, а у Цркви је био присутан и архиепископ Стефан, поглавар канонски непризнате тзв. Македонске православне цркве. Није на одмет читаоце сајта подсетити на правила наше Свете, Саборне и Апостолске Цркве у односу према неправославнима, који се налазе у православним храмовима:

6. Правило Лаодикијског Сабора: „Не може се допуштати јеретицима, који остају упорни у јереси да улазе у Дом Божји.

Ко је мало боље пратио прилике у нишкој епархији поводом начина богослужења, може утврдити да патријарх Иринеј нема неки изричитив став према овом питању. У већини парохија и манастира служи се по устаљеном вековном поретку, међутим, има и једно 10 до 15 свештених лица који се не придржавају традиционалног служења Православне Цркве. Најбољи пример је манастир Суково, где братија служи са отвореним Дверима и где се молитве читају наглас. Зарад неког мира у „својој кући“, свештеницима се дозвољава да служе како се њима прохте, што је апсолутно недопустиво. „Ако ни Цркву не послуша, нека ти буде као незнабожац и цариник“, падају на све непослушне страшне Христове речи.

Дотакао бих се још „Меморандума“ о обнови објеката на КиМ. Као члан Светог синода СПЦ, нови патријарх Иринеј одиграо је значајну улогу у исхитреној предаји наших светиња на Косову у руке владици Артемији. Похваливши „обнову“ по Меморандуму (до перфекције урађено!“), он је место владике Артемија потписао пријем објеката. У листу „Данас“ од 22.6.2009. објављен је чланак под насловом „Владика Артемија примио обновљене објекте“. Те објекте владици Артемију тада је у име Синода предао владика нишки Иринеј. Између осталог, приликом примопредаје, владика Иринеј је изјавио: „Очекујемо да се владика Артемије врати у Призрен. Народ у Призрену који нас је дочекао тражи и обнову црквеног живота“.

У свом чувеном предавању „Косово и Метохија у данашњој Србији“, госпођа Косара Гавриловић је изнела и следећи податак: „Када је Његово преосвештенство Иринеј, владика нишки, пренео владици Артемију налог Синода да се што је могуће пре врати у Призрен, владика Артемије је упитао: “А ко ће нас тамо штитити”? Одговор је био да тамо заштита неће бити потребна.

„И то је тачно. Владици и свима онима које ће повести са собом заштита у Призрену неће требати, будући непотребна јер је немогућа. Нико их тамо не може заштитити, као што ни 17. марта пре пет година нико није могао заштитити ни његов Двор, ни Цркву Богородице Љевишке, ни Манастир Светих Арханђела, нити српско становништво које је тог дана потпуно нестало из Призрена, осим једног јединог старог Србина. И тако Синод Српске православне цркве шаље српског владику Артемија, у мучеништво, и то невероватно цинично не покушава ни да сакрије.“ Тако је говорила Косара Гавриловић.

Из свега горе наведеног може са закључити да ће Синод СПЦ, који је главни покретач свих јереси, на челу са новим патријархом, и даље наставити да преобрази наш народ у унијате. На нама је да спознамо дух времена, да не идемо са лицемерима и вуковима у јагњећој кожи, већ да храбро и смерно на сваком месту исповедамо Васкрслог Господа Исуса Христа.

Ја ово пишем не да бисмо ми раслабили у паници, јер то наши непријатељи и желе, него зато да бисмо схватајући суштину догађаја, мобилисали све своје унутарње снаге за духовни одбрану, на коју нас је Господ позвао својим примером.

Господ нас никада, па и у данашње време није лишио правих духовника, који су истински пастири својој залуталој пастви. Због таквих истинољубитеља, србски народ ће смоћи снаге да протера из својих редова све оне којима је папа милији и ближи од оца нашега Светога Саве. Поручујем браћи и сестрама да не верујемо сваком духу, да мање гледају телевизију, читају новине и да не наседају на разноразне екемунске бајке упаковане у европским фарбама. Што се новог Патријарха Иринеја тиче, ја му желим све најбоље, да неке своје пређашње поступке искорени, да буде истински духовни вођа Светосавске цркве, без копромиса када је очување Свете Православне вере у питању, водећи тако наш народ у Царство небеско а не у царство новог светског поретка на челу са антихристом папом.

Једном речју: Молимо се Богу да буде здрав, часан и да правилно управља речју истине Божје.

Милан Старчевић

Са легедарне планине Цер,
На Светога Саву Лета Господњег 2010.