logo logo logo logo
Рубрика: Култура, Актуелно, Свет, Друштво    Аутор: igor m. djuric    1.388 пута прочитано    Датум: 8.09.2009    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

eksperiment.jpgHanes Hofbauer ”Eksperiment Kosovo – Povratak kolonijalizma” (Albatros plus, 2009)

Igor M. Đurić, ponedeljak, 31.avgust.2009.

+++


Hanes Hofbauer (Hannes Hofbauer) je austrijski istoričar, publicista i novinar. Objavio je nekoliko knjiga vezanih za događaje na prostorima bivše Jugoslavije. Knjiga ”Eksperiment Kosovo – Povratak kolonijalizma” štampana je na srpskom jeziku ove godine u izdanju izdavačke kuće ”Albatros plus” i u prevodu Živote Ivanovića.

U korektnom istorijskom osvrtu, u uvodu knjige, autor se trudio da uporedo prikaže kako na istoriju Kosova gledaju obe strane, srpska i albanska, iznoseći argumente svake od njih bez mnogo komentara ili zadiranja u dublju analizu istinitosti iznetih teza. Ipak, po njemu ”srpska strana iznosi istorijski manje sporne podatke o naseljavanju Slovena u Evropi u VI stoleću…” (str.13). Ono što je meni najinteresantnije u samom uvodu knjige jesu statistički podaci za 1871. godinu koje autor iznosi a pozivajući se na turske popise stanovništva. Tada su 63,6% stanovnika Kosova činili Srbi dok je Albanaca bilo 32,2%. Već 1899. godine Albanaca ima 47,9% a Srba 43,7%.

I dalje istorijsko obrazlaganje ovog austrijskog autora je u granicama korektnoga, što nije specifično za zapadne autore, pogotovu delovi koji govore o austrougarsko- tursko- srpskim relacijama i atentatu na Franca Ferdinadna, kao i o daljoj sudbini mita o Gavrilu Principu. Hofbauer konstatuje da je Princip za Srbe nacionalni heroj, dok je za Austrijance i Mađare atentator i razbojnik. Gledajući iz raznih perspektiva tačno je da su takva tumačenja i izvođena sa različitih strana. Samo što ih ovde autor pominje oba dok, recimo, čitajući neke druge knjige, na primer američki udžbenik za završni razred osnovne škole stoji da je ”Gavrilo Princip bio srpski terorista”. Igrom slučaja imao sam prilike to da vidim.

Iskačući povremeno iz hronološkog iznošenja istorijskih relacija autor se vraća i u noviju istoriju pa tako za skup na Gazimestanu povodom 600 godina Kosovske bitke, kaže: ”Politika novih vladara iz Beograda nije bila izričito antialbanski orjentisana, ali su simboli mesta, kao i način na koji su obećane garantije srpskom življu, među većinskim albanskim stanovništvom na Kosovu nesumnjivo doživljeni kao srpski poziv na nacionalnu borbu”. (str.20)

Pisac iznoseći uporedo mitove Srba i Albanaca pokušava da se kloni predrasuda i očito da nema nikakvih tendecija svojstvenih njegovim kolegama sa zapada. Vrlo precizno definiše i pravi razliku između Albanaca (koji su u to doba uglavnom hrišćani) i Arnauta koji su bili islamizovani Albanci. ”Pravoslavni Albanci su u međuvremenu bili sve ređi i ređi. S jedne strane, nisu raspolagali nacionalnom crkvom kakva je bila pravoslavna Srpska patrijaršija u Peći, a s druge, njihova klanovska porodična struktura, u kojoj je veza sa glavom porodice bila, i sve do danas ostala, veća nego ona sa božjim predstavnikom, odnela je prevagu nad religijom i religioznom hijerarhijom” – piše autor na 24-oj strani, u potpunosti tačno i precizno. Porodično je kod Albanaca uvek bilo ispred nacionalnog, a etnička pripadnost je kod njih uvek ispred verske. Njihova prva i najača vera je albanstvo. Oni su promenili veru ali su sačuvali porodičnu večeru. Oni su i menjali vere da bi sačuvali porodicu. Srbi su uglavnom menjali veru zbog večere. I danas je tako – makar i simbolično.

Posle austrijsko – turskih ratova i srpskog egzodusa (ko zna kojeg u nizu) 1690. godine nastaje do tada neviđeni teror nad Srbima sa Kosova i Metohije. ”Osvetu Osmanlija izveli su albansko-muslimanski ratnici” – veli Hofbauer na 28 strani.
Očigledno je već na samom početku da je autor koristio obimnu i raznoliku literaturu pri pisanju ove knjige. Čini se da je koristio i više no što treba i da mestimično tekstu hvali analize i sopstvenih zaključaka. Ipak, on ne taktizira ni kada navodi nemačke filozofe Herdera i Hegela koji su svojevremeno veoma pogrdno i rasistički pisali o balkanskim narodima, posebno o Bugarima, Srbima i Albancima. Govoreći o tom periodu autor je verovatno svesno pokrenuo pitanje vekovnih srpskih zabluda o Evropi a koje su i danas aktuelne. Na 33 strani on kaže: ”Dok su, pre svega, srpski obrazovani građani tragali – i nalazili uzore na Zapadu, u Nemačkoj naciji, u Beču, ti njihovi ”uzori” su balkanske narode smatrali varvarskim, neproizvodnim, narodima koji se ne mogu kultivisati i ničemu naučiti, čak su ih smatrali za nepostojeće i neistorijske. Tako je Imanuel Kant 1790. u svojoj ”Antropologiji sa pragmatičnog aspekta”, u kojoj govori o narodima evropske Turske, piše da oni nikada nisu bili, niti će ikada biti narodi koji imaju svojstva neophodna da postanu istinski narodi”. Slično su misli Bizmark i Vilijem II. Autor je hteo da podvuče, a ja se slažem sa njime, da slično mišljenje i danas vlada u određenim krugovima na zapadu. I bez obzira što u Srbiji postoje oni koji se kunu u Evropu i koji evropske vrednosti smatraju najboljim i predpostavljaju ih nacionalnim, to im ništa neće promeniti sliku u očima nalogodavaca iz belog sveta: uvek će za dobar deo njih ovi biti balkanski primitvci kojima treba protektorat i čvrsta ruka. Kant dakle ne piše o ”narodima Turske” nego o narodima ”evropske Turske”. Pa je tako i danas Turska mnogo bliža i draža Evropi makar pobila još hiljade Kurda i ne dičila se građanskim slobodama, dok Srbi i dalje ”ne zaslužuju” (po njihovim merilima) da se nađu u društvu evropskih naroda.

Istorijske ličnosti relevantne za narode o kojima priča autor predstavlja na osnovu istorijskih izvora ili mitova svakog od tih naroda, čisto faktografski i na način na koji isti narodi gledaju na njih: i o knezu Lazaru, i o Skenderbegu (za kojeg doduše dodaje da postoje izvori koji tvrde i da je bio Srbin a hrišćanin je bio svakako), i o Vuku Karadžiću, i o Naumu Vekilhardžiu – sve sa iste distance i bez svojih zaključaka. Ovo je, međutim, jedan od retkih autora ne-Srba koji je govoreći o Garašinovom ”Načertaniju” kao o projektu Velike Srbije uporedo govori i o albanskom pandanu Garašanina: braći Frašeri, koji su takođe, nešto kasnije, izašli sa programom stvaranja Velike Albanije, koja je kasnije i stvorena u vreme Drugog svetskog rata a koja se danas obnavlja. Sa druge strane, moj je komentar, koliko su se Srbi povodili Garašaninovim idejama govori i činjenica da smo 1918-e, umesto da legitimno stvorimo proširenu Srbiju kao pobednici nad pobeđenima – naspram toga stvorili Jugoslaviju koja nam je skoro došla glave kao narodu.

Vreme Balkanskih ratova je presudan period u kome su stvorene medijske matrice koje će se rabiti do današnjih dana kad god treba nešto reći protiv Srba a u korist Šiptara. Tako i autor prenosi pisanje tadašnje zapadne štampe ”o strašnim zločinima” srpske vojske koja je 1912. oslobodila Kosovo i Metohiju ali naglašava da je: ”srpsko viđenje cele stvari drugačije”. Kasnije će o tome pisati i Dimitrije Tucović duhovni otac vokabulara današnjih nevladinih i antisrpskih organizacija, kao i pojedinaca. Idejni oci medijskih laži koje su doprinele da se izvrši bombardovanje 1999-e godine stvorili su svoju ”čeljad” na priči o navodnim srpskim zločinima na Kosovu i Metohiji 1912-e godine. Naravno, niko ne spori da su izvršeni nekakvi zločini ali svakako ne u obimu kakav je tada predstavljan u stranim medijima. Koliko je samo zločina počinjeno nad Srbima sa Kosmeta do te godine, da je osveta bila istinska i meri u kojoj je bila zaslužena verovatno Albanaca i ne bi ostalo na Kosovu. Da je sve to propaganda govori i činjenica da je u narednim godinama izostala masovna osveta svojstvena Albancima a koju su mogli da sprovedu već tri godine kasnije. Ubijali su oni puno i nakon te tri godine ali svakako ne onoliko koliko bi to činili da je tri godine ranije srpska vojska ubila 200.000 njihove sabraće kako je to propaganda, pre svega austro-ugarska, predstavljala.

I druge bolne tačke neprijatelja srpskog prisustva na Kosmetu: naseljavanje Srba iz Crne Gore i Toplice posle 1918, i, iseljavanje, pre svega Turaka, ali i Albanaca u Tursku – teme su koje je autor u svome istorijskom osvrtu pomenuo. Za prvo pomenuto vrlo kratko konstatuje: ”u okviru državne agrarne reforme ranijim velikoposednicima oduzeta imovina trebalo je da pruži srpskim doseljenicima osnovu za novi život i istovremeno stabilizuje demografske prilike u smislu koji je Beograd želeo. Ovu mogućnost je iskoristilo nešto manje od 100.000 Srba”. (str.54)

O preseljenju Turaka i Albanaca sa Kosmeta u Tursku, a koje je trebalo da bude nalik onome između Turske i Grčke kada je razmenjeno skoro dva miliona ljudi, dovoljno je napomenuti da je između kraljevine Jugoslavije i Turske potpisan sporazum o tom preseljenju ali da do njegove realizacije nikada nije došlo usled izbijanja rata. Hofbauer na strani 55 o tome piše: ”Godine 1937 srpski istoričar Vasa Čubrilović je objavio ozloglašeni spis o ”proterivanju Arnauta”, muslimanskih Albanaca sa Kosova. U spisu autor zaključuje kako albanski natalitet ugrožava srpstvo na Kosovu i predlaže kao rešenje preseljavanje islamskog stanovništva”. I pored ugovora, i pored spisa, iseljavanje Turaka i Albanaca (pogotovu ovih drugih) nije se odigralo u tolikoj meri da bi to bitnije uticalo na demografske prilike na Kosovu.

Kao i 1914-e, tako i 1999-e godine rat protiv Srbije spremao se mnogo ranije propagandom i izvrtanjem činjenica sve u nameri da se Srbi optuže kao glavni krivci. Prilike su bile drugačije i istorijski konteksti različiti ali je spisak optužbi i rečnik kojim su one iznošene ostao skoro isti. Pa ni napad fašističke Nemačke na Srbiju po tome se nije mnogo razlikovao. O napadu na Beograd i Srbiju 6. aprila 1941. godine autor piše: ”U govoru koji je prenosio radio Adolf Hitler je izjavio da je ovim udarom ugušena ”ona ista zločinačka srpska klika” koja je atentatom u Sarajevu ”gurnula svet u nezabeleženu nesreću sa neviđenim žrtvama”. Tačno 58 godina kasnije američki predsednik Bil Klinton će, u govoru koji je prenosila televizija, napad NATO na Jugoslaviju na perfidan način obrazlagati istim zavodljivim, lažnim argumentom da u Srbiji vladaju fašizam i holokaust. Pravi razlog za prodor Vermahta, koji se odvijao u skladu sa napadima Italije na istu teritoriju, krio se zapravo kao i 58 godina kasnije u srpskom otporu nemačkim interesima”. (str.57)

Kroz sve istorijske periode vezane za Kosovo i Metohiju, kao i međusobne odnose između dva naroda, ali i uticaju stranih sila na situaciju i događaje u toj srpskoj pokrajini autor se kreće prilično objektivno. Ne do kraja istinito ali se trudio da prikaže više od jednog gledišta. Ne može mu se mnogo zameriti (ali svakako treba napomenuti) što u pojedinim delovima knjige iznosi i citate koji ne odgovaraju istini jer on precizno navodi izvore i teži ka tome da prikaže stavove obe strane. Tako na nekim mestima dolazimo do potpuno netačnih i isfabrikovanih podataka kao što je na primer taj ”da je u periodu od rata do 1965. godine 280.000 Albanaca napustilo Kosovo da bi se nastanili u Turskoj”. (str.70) Za to je, prema izvesnom Dardanu Gašiju, od kojeg je preuzet ovaj podatak, kriv Aleksandar Ranković ”koji je represivnim merama terao Albance da se izjašnjavaju kao Turci”. Ovo je besmislena izmišljotina jer se u tom periodu upravo dešavalo suprotno: posle rata je veliki broj Albanaca iz Albanije došao na Kosmet dok je povratak prognanih Srba bio dekretom zabranjen. Kada bi verovali propagandi od 1912-e do 1999-e godine i kada bi sve to bilo tačno onda na Kosovu ne bi trebalo da bude toliko Albanaca. Stalno se žale na proterivanja, ubistva i genocid a bilo ih je, i ima ih, sve više i više. Dok Srba tamo skoro da nema. Albanci su jedini narod na kugli zemaljskoj koji je posle svakog ”progona” i ”genocida” nad njime izlazio sve brojniji i brojniji. Jedini!!! Jer, kako onda komentarisati podatke da je 1948-e godine Albanaca u Jugoslaviji bilo procentualno 4,8% a 1991-e ih je bilo već 9,14%. Dok je u istom periodu Srba bilo 1948 – 41,5% a, 1991 – 36,0%.

Stupajući na polje novije istorije autor po malo gubi niti. Diskutabilna je autorova teza da je raspad Jugoslavije i građanske ratove pruzrokovala ekonomska kriza koja je produbila verska i nacionalna neslaganja. Taj faktor nije bez uticaja, možda je ubrzao neke procese ali svakako nije ključni. Sukobi u bivšoj Jugoslaviji su pre svega verski a potom etnički, tek na kraju dolazi ekonomija. Sukobi u bivšoj Jugoslaviji su izbili jer su pojedini narodi neiskreno ušli u stvaranje zajedničke države. Sukobi devedesetih godina su nastavak sukoba iz 1914. i 1941.

Ono što je pak nedvosmileno tačno u analizi raspada Jugoslavije od strane Hanesa Hofbauera jeste analiza i definicija svih novouspostavljenih režima i novoizabranih vođa u republikama SFRJ, koja je kod većine drugih autora sa zapada: crno-bela u korist štete Srba. On i Tuđmana, i Janšu, i Izetbegovića, i Miloševića i Demaćija definiše kao nacionaliste, svakoga u domenu svoje ideologije, duhovne, religijske ili političke vokacije.

Kad govori o periodu iz početka devedesetih prošlog veka autor međutim nema hrabrosti da ide ”do kraja” pa tako pokušava po negde da bude u blagom dodiru sa stereotipima. Kada citira nedeljnik ”Vreme” iz 1996 godine on prenosi podatke iz toga NATO biltena o tome ”kako je samo u prva tri kvartala godine 1996 bilo 13.226 srpskih napada na albanske institucije u kojima je stradalo 12 Albanaca”. (str.98) Dostojno ”Vremena” ali ne i ozbiljnog istoričara i pisca. Jer po ovom podatku ispada da je u to vreme bivalo po 150 napada dnevno, mada mi ne znamo ko je to napadao i šta se podrazumeva pod pojmom ”albanske institucije”?! Kako su vršeni napadi?! Ko su tih 12 stradalih Albanaca, gde su stradali i ko ih je ubio?!

Kada je ušao u materiju koja obrađuje početak sukoba na Kosovu autor je počeo da se kreće uglavno sigurnim putem opšte poznatih činjenica. On prepričava stvaranje terorističke OVK, sukobe, žrtve ali sve uglavnom uopšteno, iznoseći ono što se zna, bez konretnih podataka, imena, brojeva, analiza ali i bez opšte prihvaćenih teza i zabluda. On navodi, na primer, potpuno nerelevantne a pritom i neistinite podatke o obaranju srskog vojnog aviona 1998 (str.102) a ne obraća pažnju na zločine OVK koje u to doba uveliko činila prema civilima oba naroda. Račak i aferu ”Potkova” autor je pretrčao objektivno ali ne i temeljito opet bez i jednog novog momenta (str. 108-111). Čak i bez svih poznatih i dostupnih činjenica. Ovaj deo knjige, ovako kako je napisan, koristan je samo za one koji ništa ne znaju o Kosmetu i tamošnjem ratu ili onima koji znaju pogrešno. Samo, za ove druge je potrebno mnogo više argumenata. Ovo se može najbolje uvideti kada se ova knjiga uporedi sa autorima i knjigama koji su se bavili istim temama, na primer: Dajanom Džonston ili Jirgenom Elzeserom. Prvi deo knjige je korektan, on ne može biti obiman jer služi kao uvod. Međuti, drugi deo knjige koji obuhvata period od 1997. pa do danas, je morao, kao razrada i glavna tema, biti potkrepljen sa mnogo više činjenica a ovako je uglavnom puko prepričavanje i citiranje često neobjektivnih izvora ili izveštaja međunarodnih faktora na Kosmetu. Autor u opisivanju ovog perioda nije odgovrio, činjenično i istraživački, na važna pitanja, ona na koja ovakva knjiga mora da se osvrne:

-uloga stranih sila u raspirivanju albanske pobune i formiranju OVK;

-medijske laži, spinovanje zapadnog javnog mnjenja i propaganda u službi kreiranja pozitivnog stava da se Srbi bombarduju i kazne, laži koje u pratile opravdanost izvođenja takozvane ”humanitarne katastrofe” a koje su išle dotle da se govorilo o stotinama hiljada ubijenih Albanaca;

-haos koji je nastao početkom bombardovanja i koji se nastavio dolaskom snaga NATO a koji je uzročnik prave humanitarne katastrofe koja nastaje tek posle početka bombardovanja;

-nepoštovanje potpisanih sporazuma od strane NATO-a i nepoštovanje rezolucije 1244;

da ne nabrajam dalje….

Prepričavanje događaja može da bude interesantno (pa i korisno) onima koji žele da se usput i posle ručka, u vozu ili avionu, informišu. Možda je takvih većina čitalaca na zapadu. Dublja analiza je, pak, potrebna za ozbiljnije knjige koje pretenduju da menjaju pogrešnu sliku i da se razračunavaju sa lažima. A te laži su stavile teško breme optužbi na srpska leđa – naravno: lažnih optužbi. Sad, nećemo baš preterivati i tražiti da jedan Austrijanac brani srpsku i stvarnu istinu. Samo konstatujem nedostake ove inače korisne knjige. Ovakve knjige moraju da budu ”jače”. Jer su namenjene onima koji misle da je Srbija bombardovana zbog zaštite ljudskih prava i sprečavanja humanitarne katastrofe. Na žalost, ima mnogo takvih budala. Kao što ima i kretena koji i danas misle da je novac slat sa zapada radi rušenja Miloševića davan da bi demokratija stigla u Srbiju. Kao što i danas ima onih koji misle da je politika zapada vođena prema Srbiji bila za naše dobro.

Autor nije obratio dužnu i potrebnu pažnju zločinima koje je počinila OVK. Pogotovu u periodu pred početak bombardovanja. Glavni podstrekač terora i počinitelj zločina prema civilima na Kosovu bila je OVK. Najveći broj civilnih žrtava 1997. i 1998. ide na dušu šiptarskim teroristima. Ipak, na strani 134 piše: ”Ako su 1997. i 1998. skoro isključivo Albanci stradali pod terorom srpske specijalne policije, od sredine juna 1999. žrtve su uglavnom Srbi i Romi”. Da je autor malo pomnije istraživao i pročitao Hašku optužnicu protiv Miloševića zapazio bi detalj da je u optužnici pre marta 1999. navedeno četrdesat imena ubijenih Albanaca i to svi iz Račka (a kasnije je taj deo izbačen iz optužnice). Milošević je optužen za ubistva kosovskih Albanaca koja su počinjena posle podizanja optužnice protiv njega. Oko 600 ostalih imena u optužnici navedenih navodnih žrtva su lica koja su izgubila živote posle početka NATO agresije. Najzad, moram primetiti takođe da mi smeta da autor skoro uvek kada pomene Srbe kao žrtve pomene i Rome: Srbi i Romi. Naravno, nisam rasista i ne smeta mi to iz tog razloga. Ali se na taj način izjednačava status jednih i drugih i to kod dece i unuka bivših austrougarskih vojnika može izazvati samo jednu asocijaciju – ”ah, da: ti Srbi i Cigani, to je jedno te isto”. Najzad, tako se i marginalizuje problem jer Kosovo nije samo Srpsko, ono je i Cigansko.

Podnaslov knjige je ”Povratak kolonijalizma”. Autor poprilično nejasno prilazi ovoj tezi koja bi po svojoj ozbiljnosti i teorijskim parametrima zahtevala makar jednu knjigu uvoda. Argumente za postavku ovakvoga stava autor traži u prisustvu NATO-a i UNMIK-a, odnosno, u prisustvu velikih sila na Kosmetu. Tome se nema šta prigovoriti – to jeste neka vrsta kolonijalizma. Meni čak do kraja nije jasno ni to: koga pod žrtvom tog novog kolonijalizma smatra autor: državu Srbiju, Srbe ili Albance, ili: sve zajedno?! Ponajmanje je jasno šta su osnove tog novog kolonijalizma, ima li isti neku doktrinu i krajnji cilj? Onaj stari izvorni oblik kolonijalizma za osnovu ima eksploataciju prirodnih i ljudskih potencijala kolonije. Šta je cilj ovog novog?! Ili je možda ”globalizam” približnija definicija?! Na Kosovu su prisutni svi oni do juče konfrontirani kolonijalisti. Zemlje koje su vodile na desetine ratova zbog kolonija danas zajedno okupiraju Kosovo. Doduše, pri samom kraju knjige autor pokušava da novi kolonijalizam na Kosovu definiše kao ”kolonijalizam Evropske unije”, tvrdeći da je takva ideja proistekla iz Berlina. Ali, šta je sa Amerikom?! Šta Amerika može dobiti od prirodnih i ljudskih bogatstava sa Kosmeta?!

Ne, ne mislim da je kolonijalizam,pa makar bio i ”novi”, precizna definicija onoga što se dešava na Kosovu i Metohiji. Ima, naravno, elemenata kolonijalizma, ali je najprecizniji termin: okupacija!!! Kosovo je okupirala strana sila. Bilo bi Kosovo i kolonija ali da nema Srbije i Srba. Da postoje samo Albanci. Ovako, to je ipak samo okupirani deo Srbije.

Pri kraju knjige autor se gubi i svom generalnom stavu i terminologiji koji provejavaju celim štivom pa mu se tako sporadično omane da napiše nešto slično kao na strani 162:

”U ratu UČK se razvila upravo zahvaljujući takvim familijarnim strukturama. Vojna efikasnost ovih ljudi u odbrani Kosova nije mogla da se izgradi samo zahvaljujući UČK, već pre svega podršci NATO, a oni koji su bili najvredniji i najratoborniji među njima izvukli su i lične ekonomske koristi koje su iz dana u dan rasle”.

Toliko nelogičnosti u svega dve rečenice?! Od koga je UČK branila Kosovo? Je li to neko došao sa strane (kao NATO na primer) pa je Kosovo moralo biti branjeno? Zar srpska država i srpski narod nisu imali legitimno pravo da budu tamo? Čemu onda više nego korektan uvod knjige? Zatim, je li podrška NATO ”odbrani” Kosmeta legitimnija od prisustva srpske vojske na Kosovu? Pa zar jedino njima u celoj ovoj priči nije mesto tamo? Na kraju, kakvi su to ”branioci” koji su iz svoje ”odbrane” izvlačili ekonomske koristi?

U sličnom tonu je napisana misao i na strani 175:

”Ovaj nastavak borbe za nacionalno oslobođenje u drugim oblastima nastanjenim Albancima, u južnoj Srbiji i Makedoniji, uz ne tako beznačajnu pomoć Zaštitnog korpusa Kosova, ipak nije uspeo da izdejstvuje međunardnu podršku kakvu su uživali na Kosovu pripadnici UČK”.

Možda je autor imao dobre i poštene namere ali ipak ozbiljan autor mora da pravi razliku između pojmova ”nacionalno oslobođenje” i ”terorizam”. Ovo što je on napisao je ustvari propagiranje stvaranja Velike Albanije kao ideje ”nacionalnog oslobođenja” a ne terorističkih i fašističkih namera.

Zadnja dva poglavlja knjige uglavnom govore o međunarodnom prisustvu na Kosovu, strukturi organizacije vojne i civilne misije, o privredi, školstvu, organizovanom kriminalu, paralelnim institucijama Srba – a sve valjda u cilju da se pokaže kako funkcioniše novi kolonijalizam na Kosovu. Ovaj deo bi mogao biti solidan priručnik gde se u kratkim crtama može videti šema funkcionisanja UNMIK-a, KFOR-a i EULEKS-a, izveštaji raznih organa i skraćeni osvrti na dokumenta poput Ahtisarijevog plana ili takozvanog Ustava Kosova. Autor je koristito obimnu literaturu, priličan broj štampanih i elektronskih medija i mnogo izveštaja privremenih institucija na Kosmetu. Razgovarao je i sa određenim brojem diskutabilnih ličnosti, na obe strane.

Neosporno je da autor barata činjenicama, da u dobroj meri poznaje materiju i da u priličnoj meri shvata odnose koji su vladali na Kosmetu. To nije dovoljno da ova knjiga bude dobra. Nije ni loša. Jer, i pored ozbiljnih primedbi, knjiga jeste prilično realna i istinita pa će samim tim i dobiti epitet: prosrpska. Upravo zato što u njoj ima istine više nego što može da svari jedan prosečni indoktrinirani mozak. Ova knjiga ne donosi ništa novo. Ali je vredno štivo za zapadnoevropske čitaoce (na njihovim jezicima) ukoliko žele da se manu stereotipnih i netačnih tumačenja a da pri tome dobiju relativno objektivnu informaciju i korektno tumačenje. Ovakvih, a nadam se i još mnogo boljih knjiga, će biti na zapadu sve više jer isfabrikovani događaji i medijske manipulacije, drugim rečima: laži – nikada do sada nisu prevarile sud vremena i istorije. Samo je pitanje kad će se to dogoditi – nekad pre, nekad posle, ali: uvek!!!


(www.djuricigor.net)

preuzeto sa http://srbij-a.blogspot.com/2009/08/2009.html





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo