Вести

„Čuvajte Pravoslavlje! To je najvažnije u životu!“– intervju glavnog urednika „Ruske Linije“ sa Episkopom raško-prizrenskim i kosovsko-metohijskim dr Artemijem

izvor:svetosavlje.org, 05.07.2009

+++

Nedavno sam na poziv beogradskog instituta za politička istraživanja boravio u Srbiji. Među mnoštvom susreta koje sam imao sa naučnicima i političarima, crkvenim i društvenim delatnicima, verovatno je najvažniji bio susret sa poznatim arhipastirom, ne samo u Srbiji, već i u Rusiji, koji upravlja narodom Božijim u jednom od najopasnijih regiona za život pravoslavnog čoveka– sa episkopom raško-prizrenskim i kosovsko-metohijskim Artemijem (Radosavljevićem). Vladika nas je primio u svojoj skromnoj keliji u Beogradu (naši prestoni protojereji imaju kudikamo komfornije kelije). Govorio je na ruskom (odlično zna ruski) samo je ponekad kada bi se zabrinuo, nije mogao da pronađe odgovarajuću rusku reč. Iako je razgovor trajao kratko, oko pola sata, uspeli smo da govorimo o mnogo toga. Taj razgovor danas predlažem pažnji naših čitalaca.

Anatolij Stepanov

* * * * *

– Vaše Preosveštenstvo, u Rusiji sa brigom pratimo situaciju u srpskoj oblasti Kosova i Metohije, koja je nasilno odvojen od Srbije. Na Kosovu se ne nalaze samo srpske svetinje, već i žive pravoslavni Srbi, Vaša pastva. Recite nam nešto o današnjoj situaciji na Kosovu.

– Već 10 godina je prošlo otkako živimo u neljudskim uslovima. Mi smo već navikli na to. Srbi, koji žive na Kosovu, lišeni su svih ljudskih prava, čak prava na slobodno kretanje. Od početka američke agresije, srušeno je više od 150 pravoslavnih crkava i manastira, 250 hiljada Srba je prognano sa Kosova i Metohije. To je – moja pastva, ona je razbacana po celoj Srbiji. Međutim i danas na teritoriji oblasti živi oko 130 hiljada Srba, koji žive kao na ostrvima usred mora albanskog stanovništva. Život pravoslavnih Srba je neprestano u opasnosti. Čak i mi, pravoslavni sveštenoslužitelji, radi ispunjenja svojih obaveza moramo da se krećemo po Kosovu u pratnji međunarodnih policijskih sila, prelazeći iz manastira u manastir u oklopnim kolima. Ne možemo bez rizika po život izlaziti i ulaziti na Kosovo. Dva dana pre dolaska ili odlaska, moramo da zakazujemo pratnju.

Situacija je neprirodna: srce Srbije je okupirana teritorija. Ali srpski narod nikada neće priznati nezavisnost Kosova. Albanci su dobili pravo na nezavisnost uz pomoć okupacije, ali, kao što je poznato iz istorije, okupacija nikada nije u stanju da reši problem. Tako da ovo predstavlja samo privremeno stanje. Lokalne vlasti i stanovnici pokušavaju da otežaju život Srbima: ukidaju električnu energiju, ne propuštaju humanitarnu pomoć, tražeći da ona ne bi išla direktno Srbima, već preko vlasti u Prištini. Na taj način oni pokušavaju da zadobiju priznanje svoje države. Njihovo delovanje je usmereno na istiskivanje Srba sa Kosova. Niko od Albanaca nije bio pozvan na sud zbog ubistava Srba, za razaranje hramova, iako svi znaju ko je to učinio. Rečju, etničko čišćenje se nastavlja.

Situacija na Kosovu – je činjenica koja vapije. Pa u Evropi nakon Drugog svetskog rata nije bilo sličnih primera etničkog čišćenja. I to se događa bez obzira na prisustvo snaga međunarodnih sila. Zapad, posebno SAD, čine to svesno, jer svim sredstvima pokušavaju da učvrste nezavisnost Kosova. Oni su išli ka tom cilju od samog početka razaranja Jugoslavije, radi tog cilja su sprovodili i 78-dnevno divljačko bombardovanje.

– Vladiko, nedavno ste uskratili blagoslov potpredsedniku SAD, Džozefu Bajdenu koji je posetio Srbiju i Balkan, da poseti manastir Visoke Dečane. Taj Vaš postupak je podigao mnogo buke i u Srbiji i u svetu. Zašto ste tako postupili?

– Zato što je Bajdenovo „mirotvorstvo“ – lukavstvo. Svi ti problemi su iznikli zbog Bajdenove krivice, zbog krivice SAD. On je došao ne da rešava probleme, već da oteža situaciju. Rezultat njegove posete je novi pritisak na nas. Bajden je predložio lukavu formulu zvaničnom Beogradu: eto, ne morate da priznajete Kosovo, ali nemojte ometati druge u tome. I sudeći po svemu, tu formulu su u Beogradu spremni da prihvate. Mi nismo zadovoljni delovanjem naših zvaničnih vlasti, jer oni ne preduzimaju dovoljne napore da bi Srbi živeli u miru.

Od međunarodne zajednice mi očekujemo samo jedno – da nas ostave na miru, da nam daju mogućnost da spokojno živimo, da bi na kraju bila ispunjena i rezolucija 1244 OUN (rezolucija 1244 OUN je bila prihvaćena 10 juna 1999. godine; ona je objavljivala principe teritorijalne celovitosti SRJ i autonomije Kosova – „primedba Ruske linije“) da Kosovo ostane u Srbiji, da bi svo stanovništvo Kosova živelo van opasnosti, a to je moguće samo onda kada se na kosovo vrati srpska policija i vojska. Samo tada će biti stvoreno međukonfesionalno društvo… Ali oni (Zapad i SAD – Ruska linija) to nisu učinili niti će ikada učiniti.

– Vlasti samoproglašene države Kosovo pokušavaju da ga predstave kao oazu demokratije, spokojstva i napretka, tvrdeći da se tu vraćaju izgnanici. Da li zaista vlasti Kosova pomažu vraćanje izgnanih Srba? Kakva je demografska situacija među srpskim stanovništvom na Kosovu?

– Mislim da se na Kosovo vratilo oko 2% Srba koji su prognani sa svog zemljišta. Ako proces bude išao tim tempom, konačni povratak Srba dogodiće se za 150 godina… Uopšte vraćanje Srba na Kosovo – predstavlja mit. U stvarnosti ne prestaje istiskivanje Srba. Odlazaka Srba sa Kosova se nastavlja. Što se tiče demografske situacije, na Kosovu ima mnogo pravoslavnih mnogodetnih porodica. Mislim da je to zdrava reakcija narodnog organizma. Treba shvatiti da je malodetnost – plod delatnosti komunističke vlasti, koja je ubijala veru u Boga. U početku mora da se dogodi duhovno obnavljanje, a zatim će već nastupiti i biološko.

– Srpske novine sada mnogo pišu o sukobu unutar pravoslavno-misionarskog rehabilitacionog centra za narkomane pri manastiru Crna reka, u Vašoj eparhiji. Ruska linija je pisala o tom sukobu svojim čitaocima. Kakva je pozadina te kampanje?

– Mi smo već pružili neophodna razjašnjenja medijima. Sveštenik Branislav Peranović je udaljen od rada u centru. Međutim, javlja se pitanje koje normalno proishodi: događaji o kojima se govori, dogodili su se pre tri godine, zašto je trebalo toliko dugo čekati? Zašto su to izneli na svetlost tek sada? Mislim da je to pritisak na mene a u vezi sa poslednjim događajima (poseta potpredsednika SAD Bajdena na Kosovo – Ruska linija).

– Vladiko, Arhijerejski Sabor SPC se tek završio. U medijima ima mnogo različitih, protivrečnih ocena. Da li biste mogli da prokomentarišete rezultate Sabora.

– Ne bih želeo da komentarišem to.

– U poslednje vreme aktivno se razmatra pitanje o neophodnosti sazivanja Svepravoslavnog sabora. Šta mislite o tome?

– Svepravoslavni Sabor bi bio poželjan, ako bi postojalo jasno shvatanje zbog kog cilja se on saziva. U tom važnom delu žurba nije neophodna. U vezi sa tim nije na odmet da se pomene obraćanje Justina (Popovića) „Povodom saziva „Velikog sabora Pravoslavne Crkve“ – (http://svetosavlje.org/biblioteka/Izazovi/Sabornost_Crkve_u_savremenom_svetlu.htm).

Upozorenja i zabrinutost oca Justina i danas zvuče veoma aktuelno. Vidimo da Konstantinopolj stremi da obuhvati celu Pravoslavnu vaseljenu. Zato sujeta i žurba sa sazivanjem Sabora idu na korist Konstantinopolju a na štetu Pravoslavlja.

– Još jedna tema koja se danas nalazi u centru pažnje pravoslavne zajednice – pitanje o saradnji Pravoslavne Crkve i rimokatoličke crkve. Kakav mora da bude odnos prema Vatikanu?

– Nažalost, mnogi pravoslavni su izgubili osećaj mere u pitanju saradnje sa Vatikanom. Neophodno je da pamtimo granice u odnosima sa katoličkom crkvom. Te granice su postavljene od strane Svetih Otaca. Saradnja je moguća samo u pojedinim pitanjima. U protivnom, javlja se opasnost priznavanja katoličke crkve. Pogledajte, u početku su rimokatolici pokrenuli pitanje o crkvama-sestrama. A sada se već govori o Pravoslavnoj Crkvi kao kćeri rimokatoličke crkve. Moramo da pamtimo, da se rimski papa nalazi van Crkve. Nemoguće je govoriti o njegovom prvenstvu, jer je to jednako izdaji Pravoslavlja.

– Mnoge vernike u Rusiji zabrinjava učešće Pravoslavnih Crkava u Svetskom savetu crkava (SSC). Kakav je Vaš odnos prema tom problemu?

– Od početka je članstvo Pravoslavne Crkve u SSC bila greška. Samim tim se priznaje postojanje drugih crkava. Još pre 12 godina predlagao sam da Srpska Pravoslavna Crkva izađe iz SSC. Na žalost, nisu me poslušali…

– Šta bi Vi poželeli čitaocima „Ruske linije“, svim ruskim pravoslavnim ljudima?

– Čuvajte Pravoslavlje. To je najvažnije u životu.

http://www.rusk.ru/st.php?idar=105801

izvor: svetosavlje.org (http://www.svetosavlje.org/vesti.php?action=fullnews&showcomments=1&id=754)