Вести

Kako pomoći nesigurnom čoveku? Pustiti ga da progovori. Kako pomoći pobesneloj duši? Pustiti bes iz nje da izađe.

Z.D. 10.02.2009

+++

Kako pomoći čoveku koji veruje u svoju glupost? Pustiti ga da o gluposti priča dok sam ne uvidi prazninu sopstvene priče.

Kako pomoći telu koje gnojnu oteklinu nosi? Pustiti da gnoj iz otekline isteče.

Kako pomoći „ocu“ Milić Dragoviću? Pustiti ga da piše, priča, tumači, procenjuje i zaključuje?

Da je imenovanom „ocu“ hitno potrebno puštanje na slobodu, sa nadom da će ta sloboda dotaći dušu sa svetlošću života, potvrđuju reči koje je sabio u prostor svoje priče.

Prvi deo njegove priče pod naslovom „A šta ako se ne pokatoličimo“, pokazuje sličnost sa seminarskim radom iz istorije. U tom svom seminarskom radu „otac“ se dotakao (da li brzinom učeničke pripreme „nauči pre nego što zvoni za čas“, ili brzinom da se stigne napisati ono što nam neko diktira) nekih rečenica koje pripadaju temi o kojoj je (kroz svoj seminarski rad) želeo nešto da napiše.

Opisujući vreme i događaje, koje je izabrao za početak svoje priče, napisao je i sledeću rečenicu:

„To je bio rat dve ideologije, od kojih nijedna nije našla okrilje u Predanju jedne, svete, saborne i apostolske Crkve, budući da je ideologija, po sebi, potupno suprotna Predanju, koje ne uči o idejama, već o veri otačkoj, apostolskoj, jevandelskoj, a vera i ideja su dva potpuno različita stanja“.

Nama, kojima je uputio svoj seminarski tekst, nije morao posvetiti ovu rečenicu.

Pravoslavni Srbi uvek su pripadali Jednoj Svetoj Sabornoj i Apostolskoj Crkvi. U tom pripadanju bili su, i ostali, verni predanju te sabornosti. Kroz to predanje utkali su u svoju dušu veru ka otačkoj, apostolskoj i jevanđeljskoj crkvi.

Pravoslavni Srbi predano prenose znanje na rođene Srbe da su vera i ideja dva različita pojma, dva različita pravca, dva različita značenja, a ne različito stanje kako je napisao „otac“ Milić.

Vera nije stanje. Reč stanje je imenica koja označava neki dinamički mozaik kojeg u nekom određenom trenutku zaustavljamo i definišemo kroz činjenicu neke stvari, osećaja, događaja.

Tako da se imenovani „otac“ nije dobro iskazao u delu rečenice gde kaže „a vera i ideja su dva potpuno različita stanja“.

Reč vera, kroz osećanje, može se upotrebiti u različitim terminima opisa. Mi ovde govorimo o pravoslavnoj veri, o kojoj je pokušao da piše i „otac“ Milić Dragović, pa iz tog razloga se ne može prihvatiti njegovo iskazivanje da je pravoslavna vera stanje.

U daljem seminarskom radu „otac“ Milić piše:

„U osionom pismu kardinala Kandide stojala je klauzula prema kojojj papa ne anatemiše carigradske hrišćane, koji su prema njegovom mišljenju verni Predanju, već cara i patrijarha. Mada ove reči nose dozu licemerja, imajući u vidu društveno uredđenje tog vremena, za nas je bitnije ono što sekundarno možemo saznati iz njih-gordi Kandida je verovao da će uskoro doći do pomirenja i vaspostavljanja jedinstva“.

Dalje piše: „U ovo je verovao i Sveti Sava…“

Sabirati u matematici jabuke i kruške mogu samo oni koji ne znaju matematiku.

Govoriti o sličosti između Sv.Save i kordog Kandide mogu samo oni koji ne poznaju svetosavlje i pravoslavlje.

Neću se zadržati na analizi ovako napisane rečenice, iz seminarskog rada, od strane „oca“ Milića jer ova njegova rečenica nema vrednost da bi se njom bavila.

Kako on nije dorastao da tumači veru Svetog Save, tako ni ja nisam dorasla da branim veru Svetog Save.

Svetost srpskog monaha Save je iznad nečijeg napada i iznad nečije odbrane. Ljudske reči su tu suvišne.

Dalje „otac“ Milić piše: „U to su verovali i Savini deda i baba, kada su svog sina, a Savinog oca, Stefana krstili po „latinskom obredu“, dok su boravili u Zeti, a potom ga miropomazali po „istočnom obredu“ u Petrovoj Crkvi kod Rasa“.

Reći nešto na ovako napisanu rečenicu „U to su verovali i Savini deda i baba“, i pritom osloviti svetitelja kao da ti je drug iz školske klupe, izgubljeno je vreme.

Mene mnogo više interesuje u šta su verovali baba i deda „oca“ Milića kada je on svojim rođenjem na svet došao, i kada su gledali u biće koje će kroz život ići kao njihov potomak.

Zatim se dotiče (u svom seminarskom radu) opisa ženidbe i udaje gospodara srednjovekovne Srbije, gde „objašnjava“ razloge sklapanja brakova sa zapadnim velikašima.

Ovom rečenicom „otac“ Milić je želo da kaže da su se ti brakovi sklapali kao otvoren put ka budućnosti u kojoj se očekuje da se Istočna i Zapadna crkva stope u jednu crkvu.

Onda u sledećoj rečenici, iako daje ispravan zaključak, skače sam sebi u stomak neznanja i lične kontradiktornosti pa kaže:

„- da li je greh udati svoju kćer u rimokatoličku veru, zarad političke sigurnosti zemlje“.

Da je pripadnost Jednoj Svetoj Sabornoj i Apostolskoj Crkvi vera u Boga, a vođenje politike brižljivo stvaranje sigurnosti zemlje, znali su i naši preci, a znamo i mi. Tu razliku zna i „otac“ Milić, samo nema znanje da sa tom razlikom izmanipuliše i kao uspešan manipulator izkaže sebe u stanicama svog seminarskog rada.

U želji da dve različite stvari stopi u jednu celinu i time izađe kao učen predavač u javnost, neznanje ga je spotaklo i u javnost je izašao upravo onako kako danas u javnost izlaze deca svršene bogoslovije, koja su prošla plan i program teološkog obrazovanja po planu samozvanih teoloških predavača.

Dalje „otac“ Milić citira Avu Justina Popovića u delu smisao čovekove logosnosti, tj. slovesnosti.

Mudrost Avinih reči njima je poslužila kao prizma korz koju su oni „osmotrili“ naše tekstove i sa te osmatračnice svojim seminarskim radom se oglasio imenovani „otac“.

Istina je da je muška špaga većeg kraka od ženske špage, i da tako kod muške špage postoji veći raspon između desne i leve noge, ali je istina i to da između prostora kraka od desne i leve noge stoji neiskorišćen prostor.

Tako je istina i to da je „otac“ Milić ostao u neiskorišćenom učenom prostoru između svoje špage koju je napravio od mesta životnog prostora u kome su bili baba i deda Svetoga nam Save, do životnog prostora prepodobnog Ave Justina Popovića.

Kako je i sam primetio da mu je ostala praznina u seminarskom radu skakanjem iz perioda života babe i dede Svetoga nam Save, do perioda života prepodnobnog Ave Justina Popovića, u malenom teološkom znanju odlučio se da hrabro ubaci period komunizma i vreme odgledanih partizanskih filmova i serija.

Za doticanje komunističke ideologije i ne treba neka velika hrabrost znanja. Ta ideologija nije imala postojanost ni sadašnjosti ni budućnosti. To je bila materija upotrebljiva samo za jedan trenutak. Taj trenutak primera imamo u toku zime kada napada veća količina snega. Od te snežne materije se pravi figura koja se u narodu zove Sneško Belić. Snežna materija pretočena u lik Sneška traje samo dotle dok traju i niske temperature. Sa prvim sunčanim zracima materija se topi. Kod te pojave nije potrebno neko veliko intelektualno znanje.

Isto tako ni kod komunističke ideologije nije potrebno neko veliko znanje. Oblaci su se razišli, sunčevi zraci su probili i ideologija komunizma je počela da se otapa, tim otapanjem i da nestaje. Kako i deca danas znaju da je Sneško Belić samo trenutak jedne snežne mašte, tako i mi znamo da je znanje o komunističkoj ideologiji, samo trenutak jedne zablude.

Upornost „oca“ Milića da nas obezvredni tako što će nas povezati sa komunistima, je ista smejurija kao i upornost Darvina da čovečanstvo ubedi da je čovek postao od majmuna.

Zašto je ista smejurija i tvrdnja „oca“ Milića i tvrdnja „naučnika“ Darvina?

Pa zato što posle Darvinove teorije da je čovek postao od majmuna, više ni jedan majmun nije pretvorio u čoveka. A moramo priznati, da je u periodu kojeg se dotakao Darvin, mnogo teže bilo majmunu da se pretvori u čoveka. Sa razvojem civilizacije logično je da se razvija i majmunska evolucija i da im je danas lakše da se isprave, otresu dlake sa sebe, iskoriguju hod, napuste džunglu i ponosno ušetaju u naselja i gradove. Ali se to nije desilo. Vreme od Darvinove teorije prolazi a majmun i dalje neće da postane čovek. Zašto? Zato što je ta Darvinova tvrdnja bila laž kojom je on želeo da ubedi svet i da ga svet pamti po tom (lažnom) dostignuću.

Tako je lažna i teorija „oca“ Milića da su današnji svetosavski pravoslavci isto što su bili i komunisti.

Kako se smejemo kada pogledamo pokretne slike evolucije preobražaja majmuna u čoveka, tako nam ostaje samo da se nasmejemo i na ove pokretne reči „oca“ Milića kojima stvara evoluciju preobražaja komunista u svetosavce.

Da „otac“ Milić u sebi ne poseduje ni talenat ironičnosti govori njegova rečenica kojom je želeo da podceni vrednost pravoslavnih sajtova pa je napisao:

„Naročito je zapažena uloga štamparske delatnosti, koja je prema starijem scenariju imenovana „Borba“, no prilagođavanje kontekstu je bilo neizbežno pa je naziv prepravljen u „Borba za veru“ (sa raznim varijacijama: „Novinar.de“, „Ihtus“, „Gazimestan“, „Braničevski revnitelj“…)

Reči „štamparska delatnost“ napisane od strane „oca“ Milića trebale su da budu poruga na kvalitet imenovanih pravoslavnih sajt-ova.

Možda je i mogao sebe da ubedi da je u tome uspeo, da nije pre namere da ismeje vrednost pravoslavnih sajt-ova, ismejao svoje znanje rečenicom koju je napisao.

Ta rečenica glasi: „U oba filma vidimo iste uloge, i iste likove, s tim što je žrtva nad kojom će se eksperiment izvesti Pravoslavna Crkva u Srbiji, a ne predratna monarhija“.

Da „otac“ Milić ne poznaje ni pravoslavnu Crkvu u Srbiji, pa tako ni srpsku monarhiju govori njegova ovako napisana rečenica, jer da poznaje ono o čemu piše, znao bi da se stradanje srpske monarhije nije zaustavilo u predratnom periodu. Stradanje monarhije se desilo u predratnom periodu i kao stradanje će trajati dotle dok se monarhija ne vrati na čelo srpske države onako kako je i bila dok je predratna sila događaja nije u monarhijsku žrtvu pretvorila.

„Otac“ Milić dalje piše:

„Ustanički pozdrav: „Smrt fašizmu, sloboda narodu“ je postao zastareo,pa je prepravljen, i prilagođen novom eksperimentu: „Pravoslavlje ili smrt!“. Naravno, scenarista je isti kao i u ranijoj verziji…“

Posle ove rečenice žurio je dalje. Da li zbog brzine kojom mu se tekst diktirao, ili zbog brzine da mu nadošla inspiracija ne ode u zaborav, mi to ne znamo. Primetno je to da je izostavio da objasni i imenuje ko je prepravio ustanički pozdrav „Smrt fašizmu, sloboda narodu“ i prilagodio ga novom eksperimentu „Pravoslavlje ili smrt“. To što je napisao „Naravno, scenarista je isti kao i u ranijoj verziji“ nije dovoljno objašnjenje onog što tvrdi. Tačnije nije precizno potvrđivanje onog o čemu javno piše.

Ako misli na episkope koji uvode novi eksperiment u svetosavsku liturgiju, onda to nije trebao da piše nama, jer nas finese iz njihovog eksperimenta ne zanimaju. Nama je dovoljno saznanje da je svetosavlje i svetosavska liturgija u opasnosti od trenutka kada su oni počeli sa izmenama i novinama u pravoslavnoj veri.

Ako misli na nas koji smo ustali u odbranu napadnutog svetosavlja, onda treba da dokaže gde smo to napisali, ili gde smo to govorili (pa ako i jesmo ko je pisao i ko je govorio) da ustanički pozdrav „Smrt fašizmu, sloboda narodu“, kao zastareli pozdrav menjamo u moderniji pozdrav i da sada glasi „Pravoslavlje ili smrt“.

Čitajući pasus koji počinje rečenicom „Čujmo poklič „Crkva je naroda, i to je u saglasnosti sa članom 6, Ustava FNRJ, od 1946. god.“ počinjem da se pitam da li „otac“ Milić, svojim seminarskim radom, pokušava da da vrednost periodu komunizma ili pokušava nas komunistički da ocrni.

Ako želi da da vrednost periodu komunizma neću se mešati u njegovu želju.

Ako želi nas, koji smo ustali u odbranu svetosavlja, komunistički da ocrni neću se na tome zadržavati. Ko god je želeo da zna kako je svetosavlje prolazilo u periodu komunističke poruge, klevete, progona, imao je dovoljno vremena da to i sam sazna.

Posle mešanja Usava FNRJ iz 1946. godine i apostolskih kanona, „otac“ Milić je napisao sledeće (to napisano nije istorijski podatak, ne pripada ni babi ni dedi Svetog nam Save, ne pripada ni gordom Kandidi, ni ideologiji FNRJ i SFRJ, već pripada njegovoj učenosti):

„Ključno pitanje, koje stoji u pozadini svih tekstova ekonomsko-propagandnog programa o izdaji srpske Crkve glasi: „Zašto niste opijum za narod, kad je Crkva to po definiciji?“ Kakav je to opijum koji ne deluje napadno, koji ne stvara zavisnost, koji daje slobodu čoveku, koji nije nasilan, koji ne stvara čoveku priviđenja, koji ne pruža čoveku mogućnost da pobegne iz realnosti? Iakoje prema zdravoumnoj mudrosti ovo pitanje po sebi besmisleno, budući da je zasnovano na gordom psihološkom stanju bogootuđenja, koje je ponovo pitanje: „Zašto nisi kao ja? Zašto nisi onakav kakva je u mojoj glavi stvorena slika o tebi?“, prema ideološkoj poziciji marksizma ovo pitanje ima jednostavan odgovor-treba streljati i poslati na Goli Otok, ili u Gulag, sve koji poriču moja ubeđenja. Komunistička svest seponovo digla kao avet protiv Crvke,ovog puta kao ranjena zver, koja je mutirala peuzimanjem religijskih formi koje su bile popularne devedesetih godina, kao vizija Miloševićevih komunista koji su se javno predstavljali kao pravoslavni ateisti, a koje sada koristi kao oklop, kako bi sakrila svoju pravu prirodu-marksističku viziju sveta“.

Ako se misli da sam u celosti citirala pasos napisan od strane „oca“ Milića, da bih ga analizirala, moram reći da ga zbog toga nisam napisala.

U analiziranje onog što mi je bez pojma, nikada se nisam upuštala. Citirani pasos je za mene piramida jednog uma, jedne duše, jednog opredeljenja. Jednakostračničnim stegama moje biće nikada nije pripadalo.

Pasos sam citirala iz razloga što želim da kažem da sam naviknuta na rečenice bez pojma kroz tekstove episkopa Atanasija Jeftića. Navikla sam se i posle pročitanog pisma od strane gospodina Grigorija, koje je napisao svojoj sabraći episkopima i koje je na čudan način iscurilo pred noge javnosti. Na rečenice bez značenja navikla sam se posle svih tekstova novinara, psihologa, verskih analitičara, pa me tako i ove rečenice od strane „oca“ Milića ne ostavljaju u zbunjenosti već u iskrenom priznanju da ovakvu vrstu književnog izražavanja ne poznajem, a nemam ni želju da upoznam.

Ako neko razume ovaj citirani pasos, ako poseduje moć da dokuči šta je autor teksta hteo da kaže, i ako to zaslužuje javnu analizu neka ga analizira.

Da mržnja i ukus gubitnika postoji u duši „oca“ Milića govore i njegove sledeće rečenice:

„Tu su i razne ofanzive, koje zasad deluju na teritorijama Žičke, Šumadijske i Braničevske eparhije. I sve je ovo smislio Drug Maršal, koji u toku NOB-a za veru ostaje anoniman, dok ne bude siguran da je revolucija uspela, koji, ipak, nije dovoljno inteligentan da bi primetio razliku između tendencije za „ujedinjenje Crkve“, i apostolske vere u „jedinstvo Crkve“, ali to je potpno razumljivo s obzirom da je „FNRJ savezna narodna država republikanskog oblika i zajednica ravnopravnih naroda, koji su na osnovu prava na samoopredeljenje, uključujući pravo na ocepljenje, izrazili svoju volju da žive zajedno u federalnoj državi“ (Ustav FNRJ, od 1946, član 1).

Pravoslavni srpski narod, koji želi da sačuva svoju svetootačku i svetosavsku veru od grabljivica koje su mu otele sva druga dostojanstva koja pripadaju čoveku i time i naciji kojoj jedinka pripada, u svojim redovima nemaju ni Drugog Maršala, ni anonimne vernike. Nismo ni narod koji nema dovoljno intiligencije. Da želimo da ostanemo anonimni, tj. kukavice koje čekaju da tegoba prođe pa da kao heroji kroz lovorike prošetamo, ne bi imali one koji bez straha služe onako kako su nam i preci služili. Ne bi imali ni tesnoću prostora u hramovima u kojima se služi onako kako se i služilo, već bi nam takvi hramovi ostajali prazni ili poluprazni. Ne bi bilo ni javnih tekstova na koje se okomila vojska iz čijeg voda potiče i „otac“ Milić. Ne bi imali ni pravoslavne sajt-ove na kojima nam verujući urednici pružaju mogućnost da se čuje glas istine.

Kako ističe vreme mog interesovanja za seminarski rad „oca“ Milića, svoje pisane redove završiću rečima vladike Nikolaja Velimirovića „VERA, NADA I LjUBAV“.

Ako i jednoj od ovih citiranih reči pripada „otac“ Milić, onda njegovi baba i deda imaju nadu vere da se imao zašta i roditi njihov unuk Milić Dragović.

Z.D. 10.02.2009