Вести

Identitet Autentične Hrišćanske Crkve: Pravoslavlje i rimokatolicizam -Prvi deo.
Uvod. Na ovom svetu postoje raznorazne religije u velikom broju. Svaka verska grupa veruje da je njihova vera –prava vera. To je razumljivo, jer ako ne bi tako verovali, ne bi toj verskoj grupi pripadali.

piše за novinar.de Dr.Mateja Matejić, protojerej-stavrofor, decembar 2007

+++

I hrišćani veruju da je hrišćanstvo prava vera. Ali hrišćanstvo nije jedno i homogeno, već se deli na pravoslavnu i rimokatoličku crkvu, na glavne protestanske zajednice koje predstavljaju Luterani, Metodisti, Anglikanci, Prezbiterijanci i stotine radikalnih protestantskih sekti.

Nedavno je, u godini 2007, rimski papa Benedikt XVI izjavio da je rimokatolička crkva jedina prava hrišćanska crkva, a rimokatolička vera jedina prava vera.

Razumljivo je što on tako veruje i govori, ali i pravoslavna crkva veruje i uči da je ona jedina istinska hrišćanska crkva i da je pravoslavlje jedino pravo hrišćanstvo. I sam naziv pravoslavne vere označava to verovanje i tvrdnju, jer reč pravoslavlje potiče od grčkog termina ortos što znači pravo, (pravilno), i dokseo, što znači verovanje (ispovedanje, učenje).

Razumljivo je i za očekivanje je da svaka hrišćanska verska zajednica smatra, veruje i tvrdi da je ona jedina istinska hrišćanska crkva ili zajednica, i da ono što ona veruje i uči jeste pravo, istinito hrišćanstvo. Obzirom na to da samo jedna Crkva, ili jedna verska zajednica može biti prava, istinska Crkva ili hrišćanska grupa i to stvarno jeste, treba naći načina kako utvrditi koja to jeste, a to može biti samo Crkva ili verska zajednica koja je sačuvala suštinu hrišćanstva.

Kako se to može utvrditi? Istorija hrišćanstva i njegovog razvoja od samog početka do dana današnjeg nam tu može pomoći.

Autentična hrišćanska Crkva može biti samo ona koju je osnovao Gospod Isus Hristos. Do 1054. godine i rimokatolička i pravoslavna crkva su bile jedna, sveta, vaseljenska i apostolska Crkva. Obe mogu da tvrde da ih je osnovao Gospod Isus Hristos. Da se odluči koja je od njih ostala autentična hrišćanska Crkva mora se znati šta je bilo u početku hrišćanstva, šta se, kada i od koga promenilo, dodalo ili oduzelo od prvobitnog verovanja i učenja, i koja od te dve crkve je sačuvala više ili sve dogme i kanone Drevne Jedne, Nepodeljene Hrišćanske Crkve.

Glavne protestanske grupe i stotine njihovih kasnije nastalih sekti nisu postajale do početka šesnaestog veka, a neke su nastale takoreći juče. Znači nije ih osnovao Gospod Isus Hristos, već pojedine ljudske ličnosti. Samim tim oni nosu in e mogu biti autentična, prvobitna hrišćanska crkva.

Iako je to tako, pravoslavni vernici, čiju crkvu je osnovao sam Gospod Isus Hristos, i koja postoji od početka hrišćanstva, izloženi su u celom svetu propagandi agresivnh nepravoslavnih misionara, naročito Baptista, Nazarena, Mormona i Jehovinih svedoka, koji ih ube|uju da je njihova vera pravo hrišćanstvo, a ne pravoslavlje. Nedovoljno upoznati sa bogoslovljem i istorijom svoje pravoslavne crkve,pravoslavni vernici su laki plen propagande sektaša.

Cilj ovoga članka nije da se raspravlja sa nehrišćanima ili sa nepravoslavnim hrišćanima, već da pravoslavne vernike upozna sa istorijskim faktima i na taj način im pomogne da se zaštite od sektaških misionara i da ostanu pravoslavni, da poštuju svačiju veru, ali da svoju vole i ostanu joj odani.

U članku će se ukazati zašto pravi pravoslavni vernici ne mogu i ne treba da napuštaju pravoslavlje i prihvate bilo rimokatolicizam ili protestantizam, ali treba da prihvate i rimokatolike i protestanske vernike, i sve ljude uopšte. Ima divnih osoba u svakoj veri i u svakoj naciji. Ničiju veru ne treba omalovažavati, ali svojoj treba ostati veran. Mi pravoslavni ne smemo nikada zaboraviti da je hrišćanski Bog – Bog ljubavi, ne smemo da se oglušimo o molbu svetoga Jovana Bogoslova koji savetuje:

LJubazni, da ljubimo jedan drugoga; jer je ljubav od Boga, i svaki koji ima ljubav od Boga je rođen, i poznaje Boga. A koji nema ljubavi ne pozna Boga jer je Bog ljubav (Prva poslanica sv. Jovana 4:7-8).

Ovaj Hristu dragi apostol je zapravo samo ponovio zapovest Gospoda Isusa Hrista koji je rekao:

 Ovo je zapovest moja da imate ljubav me|u sobom, kao što ja imadoh ljubav k vama (Jevanđelje po sv. Jovanu 15:12).

Ima i suviše mržnje u ovom svetu. Mi hrišćani, svi mi, treba da pokušamo da ostvarimo neku vrstu ravnoteže širenjem ljubavi i potiskivanjem mržnje. Ne da volimo samo pravoslavne, ni samo hrišćane, već sve hrišćane i sva ljudska bića. Nije mogao čovek, već samo Bogočovek da kaže i traži da volimo i neprijatelje svoje.

Kada sam rukopoložen za sveštenika, 10. juna 1951 godine, pre rukopoloženja sam se ispovedio. Jedan od saveta koji mi je ispovednik dao bio je: mrzi greh, ali ne i grešnika. Verujem da bi ako bi, ako ne sva ljudska bića ono svi hrišćani, ili makar svi pravoslavni hrišćani postupali po ovom savetu, u ljudskom društvu bilo manje zla, nevolja i nasilja.

Postoje neke pravoslavne osobe koje su iz nekih razloga napustili pravoslavlje i postali članovi neke protestantske sekte. Čovek se mora pitati šta su oni pronašli da u pravoslavlju nije dobro, ili da je bolje u sekti. Moguće je da ima nečeg lošeg u pravoslavnim pojedincima, mirjanima i sveštenoslužiteljima, ali to nije greška ili krivica pravoslavlja, i njihove nedostatke ne treba pripisivati pravoslavlju.

Ako ja kažem da je pravoslavlje vera divna, puna duhovnosti i lepote, može se smatrati da je u pitanju moja pristrasnost, jer sam pravoslavni sveštenik. Ali to se ne može reći za J. C. Dimona (J. C. Dumont), rimokatoličkog sveštenik, direktora Centra Istina, upoznatog sa pravoslavljem, koji ovako misli i piše o pravoslavlju u Predgovoru knjizi „Duh istočnog pravoslavlja“ (The Spirit of Eastern Orthodoxy, Nenj York, 1962:9) čiji je autor M.X. Guilou (M.J. Guillou):

Treba samo da pomislimo na duboki autentični smisao
“mističnog” karaktera hrišćanske vere koji se još uvek nalazi
na Istoku, na sakramentalnu atmosferu koja okružuje ne samo
njeno bogosluženje, već i ispovedanje vere, pa čak i upravljanje,
nešto o čemu je Zapad možda sačuvao apstraktan pojam, ali čiju
je stvarnost skoro potpuno izgubio.

+++++++

Prvi deo: Pravoslavlje i rimokatolicizam

Prvoslavna i rimokatolička Crkva još uvek imaju neke zajedničke dogme. Obe veruju u jednoga Boga u tri Lica, Oca, Sina i Svetoga Duha. Zajedničko im je i poštovalje za Bogorodcu i svetitelje. Obe imaju sedam svetih tajni, iako neke od njih ne vrše na isti način. Obe smatraju Sveto pismo i Sveto predanje izvorom hrišćanske istine i učenja. Monaštvo se neguje u obe. Svetitelji od prvog do devetog veka su im zajednički, a tako isto i Sveti Oci iz toga doba. Obe imaju apostolsko prijemstvo.

Međutim, postoje i značajne razlike između pravoslavne i rimokatoličke crkve. Ovde ćemo rasmotriti ako ne sve, onda veći broj tih razlika.

+++

Papsko prvenstvo
Rimoktolički teolozi tvrde, a rimokatolički vernici veruju da je papsko prvenstvo zasnovano i posvedočeno Biblijom, i kao dokaz navod tekst iz jevanđelja po sv. Mateju 2:18-19.

Kada je Gospod naš Isus Hristos zapitao svoje apostole šta oni misle ko je On, impulsivni apostol Petar je odgovorio: ti si Hristos Sin Boga živoga (Sv. Matej 16:16). Na to mu je Hristos odgovorio: …blago tebi, Simone sine Jonin! Jer tijelo i krv nijesu tebi to javili, nego Otac moj koji je na nebesima. (Sv. Mtej 16:17-18)

Pravoslavno bogoslovlje uči i tvrdi da je vera da je Hristos Sin Boga živoga kamen na kome je sagrađena Crkva. Crkve nisu i ne mogu biti gra|ene na ljudskim bićima, već na veri. Apostol Petar je tu i takvu veru izrazio. Prvoslavni hrišćani kadgod pristupaju da prime sveto pričešće izgovaraju naglas molitvu koja počinje rečima: Verujem, Gospode, i ispovedam da si Ti zaista Hristos Sin Boga Živoga koji si došao na svet da spaseš sve grešnike… Bez vere da je Hristos Sin Božiji ne bi moglo postojati hrišćanstvo ni hrišćanska Crkva, a bez pape je to moguće.

Dalje rimokatolički teolozi navode kao dokaz papskog prvensta reči Hristove pribeležene u jevan|elju po svetom Mateju 16:19: I daću ti ključeve od carstva nebeskoga; i što svežeš na zemlji biće svezano na nebesima; a što razriješiš na zemlji biće razriješeno na nebesima. Na ovome stihu rimokatolici zasnivaju svoju dogmu o primatu pape. I da je Gospod Isus Hristos dao ključeve carstva nebeskog samo apostolu Petru, onda bi se možda to moglo prihvatiti. Ali nije! Isto to što je rekao apostolu Petru, rekao je i ostalim apostolima, i njima je obećao dati ključeve carstva nebeskog, i dao im je vlast da razrešavaju, odnosno opraštaju grehe. Ko ne veruje neka pročita u jevan|elju po svetom Mateju 18:18 a u jevan|elju po svetom Jovanu 20:22-23.

Sveto pismo ne daje podloge za dogmu o papskom primatu, a istorija nam otkriva prave razloge za pojavu i izvor ideje o prvenstvu pape.

Rim je u doba nastajanja hrišćanstva bio prestonica velike i moćne rimske imperije koja je obuhvatala veliki deo sveta. U Rim su dovo|eni stotine ako ne i hiljade hrišćana iz svih delova imperije i u Rimu su mučenički umirali. I apostol Petar je postradao u Rimu. Hrišćani u tom gradu su neustrašivo vršili hrišćanska bogosluženja u podzemnim bogomoljama poznatim kao katakombe. Sve ovo objašnjava zašto je patrijarh Rima, papa, bio veoma cenjen od ostala četiri patrijarha i hrišćana uopšte.

Rimokatolički teolozi zasnivaju dogmu o primatu i na tvrđenju da je apostol Petar bio prvi patrijarh Rima, odnosno papa. To samo po sebi – čak i ako je tačno –ne opravdava zahtev za papsko prvenstvo. Redosled pominjanja pet patrijaraha drevne hrišćanske crkve počinjao je sa rimskim papom, a na drugom mestu je bio carigradski patrijarh, iako je ta patrijaršija poslednja po postanku. To je zato što je i Carigrad bio prestonica Istočne rimske imperije. Posle toga dolaze po redu patrijarsi Aleksandrije, Jerusalima i Antiohije.

Da politički razlozi nisu bili presudni, prvenstvo bi imao patrijarh Jerusalima. Naš Gospod Isus Hristos je bio ovaploćen (rođen) u Vitlejemu judejskom. Svoju spasonosnu misiju je obavljao na teritoriji Judeje, Samarije i Galileje. Razapet je i vaskrsao je u Jerusalimu, a On je za hrišćanstvo i hrišćane svakako važniji nego apostol Petar.

Hristovi apostoli su rođeni i odgajeni na teritoriji Istoka, u Judeji, Samariji i Galileji. Prvi hrišćani su nastali u Jerusalimu. Prvi hrišćanski mučenici, počev sa arhi|akonom Stefanom, postradali su u Jerusalimu, a ne u Rimu. Prvi apostolski sabor održan je u Jerusalimu (Dela apostolska 15:5-21). Apostol Jakov, patrijarh jerusalimski, a ne apostol Petar, predsedavao je na saboru. Apostol Petar je samo obavestio sabor o pokrštavanju neznabožaca i na saboru je raspravljano da li je potrebno neznabošce koji su se krstili i obrezati. Apostol Jakov je predložio a apostolski sabor prihvatio i odredio da se neznabošci koji prelaze u hrišćanstvo samo krste a ne i obrezuju (Dela apostolska 15:19-20).

Rimokatolici takođe tvrde da je papa od najranijeg doba uživao prvenstvo. To je utoliko tačno što je uživao prvenstvo među jednakima (primus unter pares), ali ne i apsolutno prvenstvo.

Sedam vaseljenskih sabora održani u periodu 325-787, na kojima su formulisane dogme i kanoni hrišćanske Crkve, održani su na Istoku a ne na Zapadu, ne u Rimu, već u Nikeji, Carigradu, Efesu i Halkidonu. Saboru su prisustvovali delegati iz svih patrijaršija Nepodeljene hrišćanske Crkve, uključujući i rimske, i učesnici na saborima a ne papa su formuisali dogme i kanone hrišćanske Crkve. Odluke Vaseljenskih sabora su bile obavezne za sve hrišćane, sem onih koji su prihvatali i sledovali učenja jeretika.

Ko je Glava Crkve?

Rimokatolici moraju da veruju da je papa, a ne Hristos, Glava hrišćanske Crkve. Mi, pravoslavni hrišćani, a i protestanti, verujemo da je Hristos, a ni papa, ni apostol Petar, ni ma koje drugo ljudsko biće bilo ili jeste Glava Crkve.

U Svetom pismu je veoma jasno i na više mesta ukazano da je Hristos Glava Crkve. Apostol Pavle u poslanici Kološanima 1:17-18 piše: I On je prije svega, i sve je u NJemu. I On je glava tijelu crkve, koji je početak i prvorođeni iz mrtvijeh, da bude on u svemu prvi. Obzirom na to da je Crkva Telo Hristovo, kako bi to Telo moglo imati nekog drugog a ne Hrista kao svoju Glavu? O Hristu kao Glavi Crkve apostol Pavle piše i u poslanici Efescima (1:22-23).

Papska nepogrešivost

Dogma o papskoj nepogrešivosti kada govori „ex cathedra“, to jest kada proklamuje zvanično učenje rimokatoličke crkve, prihvaćena je zvanično godine 1870 i retroaktivna je.

Kao potvrdu za nepogrešivost pape, rimokatolički teolozi citiraju iz jevanđelja po svetom Mateju 28:18-21; 16:18; po svetom Jovanu 14:15-16; iz Prve poslanice Timoteju 3:14-15 i u Delima apostolskim 15:28. Kada neko pročita navedena mesta uvideće da se u njima uopšte ne govori o nepogrešivosti pape.

Da navedemo makar jedan primer koji pokazuje da papa nije nepogrešiv ni kada govori ex cathedra. Na dan 8. decembra 1854., papa Pije IX je zvanično proglasio dogmu o bezgrešnom začeću Bogorodice (to jest da je i ona kao Bogočovek Isus Hristos bezgrešno začeta), poznatu kao „Ineffabilis Deus“ koja je formulisana na Prvom Vatikansko saboru. Dogma je, i pogrešna i neprihvatljiva.

Bezgrešno začeće Majke Božije

Bezgrešno začeće Isusa Hrista je dogma koja je formulisana i usvojena na prvom Vaseljenskom saboru u Nikeji 325. To je dogma Nepodeljene hrišćanske Crkve obavezna kako za pravoslavne tako isto i za rimokatolike, a ne i za Protestante.

Zasnovana je na jevanđelskim tekstovima u jevanđelju po svetom Mateju 1:18 i po svetom Luki 1:38.

Rimokatočika pogrešna i neprihvatljiva dogma prema kojoj je i Ana, majka Bogorodice bezgrešno začela svoju kći Mariju, nema nikakvu potvrdu ni u Svetom pismu ni u Svetom predanju. Doneta je na provincijskom a ne na Vaseljenskom saboru, te već otuda nema važnost za sve hrišćane.

Filokve

Dogma koja se odnosi na Svetoga Duha formulisana je i usvojena na Drugom vaseljenskom saboru održnom u Carigradu 381. godine. Sadrži je deseti član Nikejsko-Carigradskog Simvola vere koji glasi: I u Duha vetoga, Gospoda Životvornog, koji od Oca ishodi, koji se sa Ocem i Sinom obožava i slavi, i koji je govorio kroz proroke. Na Četvrtom vaseljenskom saboru, održanom u Efesu 431. godine odlučeno je da se anatemiše svako ko tekstu Simvola vere doda makar jednu jotu. A u slučaju filiokve ne radi se samo o jednoj joti, već mnogo više.

Na pomesnom saboru u Persiji desetom članu Nikejsko-Carigradskog Simvola vere u kome stoji da Sveti Duh, koji ishodi od Oca dodata je fraza i Sina (na latinskom jeziku filio ljue). Godine 587 dodatak i Sina (filo ljue) prvi put je korišćen u Toledu, Španija ali bez odobrenja i saglasnosti petorice prvobitnih patrijaraha.

Iz Španije se upotreba filokve prenela i na Francusku gde je upotreba istoga bila osućena na saboru u Đenotili održanom 767 godine. A papa Lav (795-816) zabranio je upotrebu filokve pri izgovaranju Simvola vere. Pored toga, naredio je da se originalni tekst Nikejsko-Carigradskog Simvola vere, bez filiokve, ureže na srebrne ploče i da se ploče postave ispred crkve svetoga Petra u Rimu. Uz ploče sa tekstom Simvola vere postavio je i natpis na latinskom jeziku koji je glasio: Haec Leo posui per amore et cautela Orthdoxae fidei (Ja, Leo sam ovo postavio iz ljubavi i radi čuvanja Pravoslavlja).

Pod uticajem i prisilom franačkih vladara Pipina i Karla Velikog, na kraju devetog veka, fraza filiokve je postala obavezni deo Simvola vere za rimokatolike, a kasnije i za Protestante koji potiču od rimokatolika.

Celibat sveštenstva

Obavezni celibat za rimokatoličko više i niže sveštenstvo je najpre usvojeno na pomesnom saboru u Etiniji. Episkop Osorius, koji je tom saboru prisustvovao, bio je i na Prvom vaseljenskom saboru u Nikeji. Pokušao je da postigne da sabor usvoji celibat kao obavezu za svo hrišćansko sveštenstvo. Nije uspeo.

Godine 1075. papa Grigorije VII je zaveo celibat kao obavezu za rimokatoličko više i niže sveštenstvo, a Prvi lateranski pomesni sabor održan 1123. godine je odobrio i zaveo celibat kao obavezu.

Prvobitno, celibat nije bio obavezan za sveštenstvo Nepodeljene hrišćanske Crkve. Nije praktikovan ni u apostolsko doba od strane apostola. U Prvoj poslanici Korinćanima 9:5, apostol Pavle postavlja pitanje: Eda li nemamo vlasti sestru ženu voditi, kao i ostali apostoli, i braća Gospodnja i Kifa? To pokazuje da su srodnici Isusa Hrista, apostoli Jakov i Jovan, i Kifa (Kifa, koji nosi i ime Simon, je apostol Petar. MM) i drugi apostoli bili ženjeni.

Prvi patrijarsi iz ranog hrišćanstva, uključujući i papu, kao i sveštenici i đakoni bili su ženjeni. Tako je bilo i kasnije. Poznato je da je Feliks III (483-493) bio ženjen i imao dvoje dece. Hormidas (514-523) je imao jednog sina. Silvester (536-537) je imao ćerku Antoniju. Hadrijan (867-872) je tako|e imao jednu ćerku. Kliment IV (1205-1268) je imao dve ćerke, a Feliks V (1439-1445) je imao jednog sina.

Postojao je veći broj papa koji su bili sinovi papa ili katoličkih sveštenika. Imena nekih papa koji su bili sinovi papa ili rimokatoličkih sveštenika su: Damaskus (348-366), Inokentije I (401-417), Bonifacije (418-422), Anastasius I (496-498), Agapius (535-536), Silverus (536-537), Deusdedikt (882-884), Bonifacije VI (886-896), Jovan XI (931-935) i Jovan XV (889-896).

U istoriji ima takođe dokumenata o tome da je bilo papa koji nisu bili ženjeni, ali su imali ljubavnice i sa njima dobijali decu. Papa Inokentije VIII (1484-1492) i Aleksandar VI (1492-1503) su imali veći broj dece. Julije (1503-1513) imao je tri ćerke. Pavle III (1534-1549) je imao tri sina i jednu ćerku; Pije IV (1559-1568) – tri sina, a Grigorije XIII (1572-1585) jednoga sina.

Celibat nije prirodno stanje za svakoga. Celibat nametnut od rimokatoličk crkve, doveo je do nemorala rimokatoličkog višeg i nižeg sveštenstva. Ono je uzrok skandaloznih seksualnih zloupotreba. Nedavno je štampa u Americi više puta pisala o problemima rimokatoličke crkve u ovoj zemlji sa velikim brojem njenih sveštenika optuženih i osu|enih za seksualne zločine i pedofiliju.

Prvoslavna Crkva se drži odredaba Prvog vaseljenskog sabora koje se odnose na ovaj predmet. Za episkope, koji se po pravilu biraju iz redova monaha, celibat je obavezan, jer je celibat obavezan za sve monahe. Đakoni i sveštenici mogu da se žene pre rukopoloženja i samo jednom čak i ako im supruga umre ili ih napusti.

Purgatorijum

Ovaj termin proizilazi iz latinskog glagola purgare koji znači čistiti, očistiti. Rimokatolčka crkva uči da je purgatorijum mesto ili stanje privremene kazne za one koji su ovaj život napustili ali nisu potpuno iskupili svoje grehove. Ovo učenje je proglašeno na saboru u Florenciji a usvojeno na saboru u Trentu. Oba sabora su bili provincijski, te njihove odluke nisu obavezne za sve hrišćane.

Indulgencije (Oproštajnice)

Pošto, kako rimokatolicizam uči da je bilo svetitelja koji su imali višak vrlina i zasluga, to se iz zalihe tih njihovih vrlina i zasluga mogu iste kupovati od onih koji ih nisu imali dovoljno.

U Svetom pismu ima mesta u kojima se hrišćanima preporučuje davanje milostinje i vršenje dobročinstava. Prodavanje indulgencija (oproštajnice) je obična trgovina za koju nema osnove ni u Svetom pismu, niti u Svetom predanju. Papa Benedikt IX (1380-1404) zaveo je prodaju indulencija samo za žive osobe. Od sredine petnaetsog veka, pape su zavele prodaju idulgencija i za preminule. @ive osobe su mogle kupovati oproštajnice za svoje preminule srodnike ili prijatelje.
Zloupotrebe sa prodajom indulgencija bie su zaista zaprepašćujuće. Peraudi, legat pape Siksta IV (1471-1484), prodavac indulgencija je izjavio da indulegencije mogu biti sigurno efektivne za svaku dušu u purgatorijumu, čak i za osobu koja je počinila smrtne grehove, samo ako je idulgencija plaćena.

Godine 1517, papa Leo X (1513-1521) je rasprostranio prodaju indulgencija da bi prikupio sredstva za dovršenje crkve svetoga Petra u Rimu, čiju je izgradnju otpočeo papa Julije II (1503-1513). Prodavac indulgencija u Nemačkoj je bio Tecelj. On je prodaju vršio na takav nedostojan i skandalozan način da je zgranuo Martina Lutera koji se pobunio protiv tih i drugih zloupotreba u rimokatoličkoj crkvi i počeo Luteransku Reformaciju.

Gregorijanski kalendar

Kalendar kojim se služila Nepodeljena hrišćanska Crkva sve do 1582 godine bio je Julijanski. Te godine papa Grigorije XIII usvojio je kalendar koji mu je predložio Alojzius Mirius iz Napulja.

Odluku o usvajanju novog, Grigorijanskog kalendara papa je objavio na dan 24. februara 1582 u papskom proglasu nazvanom Inter Gravissimus, a na dan 5 oktobar 1582 papa je dodao deset dana tom datumu i promenio ga na 15. oktobar 1582. Od onda svakog stoleća se dodaje još jedan dan svakoj godini, sem u stolećima čiji je broj deljiv sa četiri. Sada je razlika izme|u Julijankog i Grigorijanskog kalendara 13 dana.

Ni Julijanski ni Grigorijanski kalendar nisu tačni u merenju vremena. Osim toga, Grigorijanski kalendar se ne drži pravila o danu praznovanja Vaskrsenja Hristova kako je odredio Prvi vaseljenski sabor 325 godine. Sabor je doneo odluku da praznik Hristovog vaskrsenja ne sme nikada da prethodi praznovanju jevrejske Pashe, niti se praznovati zajedno sa njom. Doga|a se kada se Vaskrs praznuje po Grigorijanskom kalendaru da biva pre proslave jevrejske Pashe ili iste sedmice. Sem toga, upotreba Grigorijanskog kalendara stvara haos u crkvenom prazničnom kalendaru. Time što su taj kalendar prihvatile i neke pravoslavne crkve, kalendar je podelio pravoslavne.

Grigorijanski kalendar sleduju rimokatolici i protestanti. Sve do nedavno svi pravoslavni su se služili Julijanskim kalendarom. Onda je negde oko 1924. godine Grčka pravoslavna crkva usvojila Grigorijanski. To je dovelo do podele grčke pravoslavne crkve na novokalendarsku i starokalendarsku. Kasnije su Grigorijanski kalendar usvojile Finska i Bugarska pravoslavne crkva. Pravoslavna crkva u Americi, koja je pod tim imenom nastala polovinom dvadesetog veka, (dotle je zvanično bila Ruska mitropolija), kao i pojedine parohije nacionalnih pravoslavnih crkava koje su u Americi pod njom, drže se Grigorijanskog kalendara.

Treba napomenuti da sve pravoslavne crkve koje su usvojile Grigorijanski calendar – sem Finske – i dalje praznuju Vaskrsenje prema pravilu Prvog vaseljenskog sabora. Jedino Finska pravoslavna crkva ga, zajedno sa katolicima i protestantima, prosvlavlja po Grigorijanskom.

Sveto pričešće

Rimoktolička crkva kao pričešće upotrebljava hostije (oblande) umešene od beskvasnog testa, a pravoslavna koristi hleb od kvasnog testa, kao što je to bilo pravilo u Nepodeljenoj hrišćanskoj Crkvi.

Rimokatolička crkva uči da se pretvaranje hleba događa u trenutku kada sveštenoslužitelj izgovori Primite, jedite ovo je Telo moje… a vina kada izgovori Pijte od nje svi, ovo je krv moja…Pravoslavna crkva veruje i uči da se pretvaranje događaja kada sveštenoslužitelj, posle priziva Svetoga Duha i pošto je blagoslovio hleb i vino, izgovara reči Pretvorivši ih Duhom Tvojim Svetim. Amin. Amin. Amin.

U poslednje vreme neki srpski pravoslavni episkopi, i sveštenici kojima je tako naređeno, pred osvećenje Darova ne izgovaraju molitvu Trećega časa kojom se priziva Sveti Duh i uče da se pretvaranje hleba i vina doga|a u momentu kada sveštensoslužitelj,. pre blagosiljanja hleba i vina, čita molitvu Još Ti prinosimo ovu slovesnu i beskrvnu službu, i molimo Te, i prizivamo, i preklinjemo nispošlji Duha Tvoga Svetoga na nas i na ove predložene darove.

Tih nekoliko episkopa i sveštenici kojima oni tako naređuju aktivno i uporno rade da se sveta liturgija služi kako se – kako oni tvrde – služila u najranijem hrišćanskom dobu. Drugim rečima, u srpskoj pravoslavnoj Crkvi, od njenog postanka pa sve do sada, liturgja se pogrešno služila.

Iako je Gospod Isus Hristos, kada je ustanovio evharistiju, rekao Pijte od nje svi, ovo je Krv moja…rimokatolički vernici su, bar do nedavno, kao pričešće primali samo hostiju (oblandu) a iz putira su se pričešćivali samo sveštenoslužitelji.

U prošlosti, a i sada, da bi neko primio sveto pričešće u pravoslavnoj crkvi se zahtevala priprema, koja se sastojala od uzdržavanja od grešenja i mrsne hrane, povećanja duhovnosti i ispovesti. Uz to onaj koji je bio spreman da primi sveto pričeće, nije smeo ništa jesti ili piti od ponoći pred pričešćivanje pa do posle primanja svetog pričešća. Postojala su i postoje olakšanja i razrešenja za bolesne.

U novije vreme, da bi se vernici što češće pričešćivali, priprema za primanje svetog pričešća svela se sasmo na uzdržavanje od jela i pića od ponoći do posle primanja pričešća. Ovo je odavno bila rimokatolička praksa. Sada je kod njih priprema za primanje pričešća svedena na uzdržavanje od jela i pića samo dva sata pre primanja pričešća.

U Nepodeljenoj hrišćanskoj Crkvi, sveto pričešće su mogli da daju samo sveštenoslužitelji. Kod rimokatolika nije više tako. Pre više od dvadeset godna bio sam u Kalexvilu, Minesota u dominikanskom Centru gde se nalazi biblioteka sa mikrofilmovima hiljade rukopisa (uglavnom latinskih). Pregledao sam i proučavao izvestan broj mikrofilmova na kojima su snimljeni slovenski rukopisi. Direktor Centra, dr Julius Plante me je zamolio da prisustvujem njihovoj liturgiji što nisam mogao odbiti. U ogromnoj sali oltar je bio na nekoj vrsti bokserskog ringa. Kada je došlo do pričešćivanja, nekoliko studenata su raznosili i razdeljivali pričešće. Video sam da je veliki broj pričasnika, kada im je pružana hostija, sami ih uzimali u svoje ruke i stavljali ih u usta. Na to mi je dr Plante rekao da idemo napolje i dodao: Da sam znao šta ćete videti, nikada Vas ne bih pozvao da prisustvujete. A nedavno, kada sam u bolnici obilazio jednog pravoslavnog bolesnika, sa kojim je u istoj sobi ležao jedan rimokatolik, video sam mirjanina rimokatolika da pričešćuje tog bolesnika.

Miropomazanje

I rimokatolici i pravoslavni obavljaju ovu svetu tajnu. U pravoslavnoj crkvi ova sveta tajna se obavlja odmah posle krštenja, istom prilikom. U rimokatoličkoj crkvi ova sveta tajna se obavlja kada krštena osoba napuni dvanaest godina kao potvrda (konfirmacija) pripadnosti hrišćanstvu. Tu svetu tajnu kod njih može da obavlja samo biskup.

U pravoslavnoj crkvi se miropomazanje obavlja u isto veme kada i krštenje, u saglasnosti sa rečima Gospoda Isusa Hrista upućenim Nikodimu: …zaista, zaista ti kažem: ako se o ne rodi vodom i Duhom, ne može ući u carstvo Božije (Jevan|elje po sv. Jovanu 3:5). U pravoslavnoj Crkvi, krštenje je krštenje vodom, a miropomazanje je krštenje Duhom Svetim.

Jeleosvećenje

Jeleosvećenje je sveta tajna i u pravoslavnoj i u rimokatoličkoj crkvi. Vršenje ove svete tajne datira od početka hrišćanstva što se može videti po savetu svetoga apostola Jakova, koji kaže: Boluje li ko me|u vama, neka dozove starješine crkvene, neka čitaju molitvu nad njim, i neka ga pomažu uljem u ime Gospodnje. I molitva vjere pomoćiće bolesniku, i podignuće ga Gospod; i ako je grijehe učinio, oprostiće mu se (Poslanica svetog Jakova 5:14-15) Očevidno je da je ova sveta tajna ustanovljena za iscelenje bolesnika i oproštaja njegovih grehova. Kod rimokatolika se ova sveta tajna naziva poslednji obred i time sugerira da je ista pripremanje za smrt.

Drugo odstupanje kod rimokatolika u vezi sa jeleosvećenjem je u tome što oni ovu svetu tajnu obavljaju i nad već umrlim osobama. U pravoslavnoj crkvi svete tajne mogu da se vrše samo za i nad živim osobama, a ne i mrtvima.

Posledice nekih istorijskih zbivanja

Ima pravoslavnih osoba koje ako ne razumeju značenje reči kao što su papski primat, nepogrešivost, filiokve, bezgrešno začeće, čitali su ili lično proživeli nasilja, progone, zverstva počinjena od strane rimokatolika. Navešćemo samo neke primere takvih događaja:

1. Papina delegacija koju je 1054. godine poslao u Carigrad da radi na izmirenju sa pravoslavnom crkvom, ponašala se kao osioni okupator. Delegati su ušli u crkvu svete Sofije, na sveti presto najpre stavili dokumenat koji je sadržao anatemisanje pravoslavne crkve, a zatim su doveli neke prostitutke koje su gole stavili da sede na svetom prestolu.

2. Krstaši četvrtog krstaškog rata, (1204-1261), koje je organizovao papa Inokentije III (1198-1216) da oslobode Jerusalim od Turaka, osvojili su Carigrad 12. aprila 1204. Vizantijski imperator i pravoslavni patrijarh su morali pobeći u Nikeju. Krstaši su pljačkali pravoslavne crkve i domove pravoslavnih hrišćana. Baldvin, jedan od vo|a krstaša proglasio je sebe za vizantijskog imperatora i krunisao se u crkvi svete Sofije. Nekolicina drugih vo|a krstaša su zauzeli teritorije vizantijskog carstva i proglasili ih latinskim državama. Tomas Morozos, venecijanski rimokatolički sveštenik, proglasio je sebe za carigradskog patrijarha.

3. Sveta Gora je tako|e zauzete i opljačkana, a veliki broj pravoslavnih manastira na njoj su razoreni. I u Solunu neki pravoslavani manastiri su pretvoreni u rimokatoličke, cistercinske. Na Kipru, hiljade pravoslavnih ljudi, žena i dece su umrli pod kopitama krstaških konja.

4. Inkvizicija u [paniji je mučila i ubijala mnoge nevine.

5. Lov na veštice je sramna stranica u istoriji rimokatoličke crkve. Izložene mučenju, uhapšene žene, iako nevine, priznavale su da su veštice i onda su spaljivane.

6. \irolamo Savonarola (1452-1498), koji je javno negodovao protivu nemorala i zloupotreba u rimokatoličkoj crkvi, zajedno sa svojim saradnicima Fra Silvestrom i Fra Dominikom najpre su obešeni, a idućeg dana, 23 maja 1498 godine, njihova tela su okačena o jedan krst pod kojim je naložena vatra te su tela izgorela. Pepeo njihovih tela bačen je u reku Arno.

7. Galileo Galileji, (1564-1642) astronom koji je prihvatio Kopernikovu teoriju da se zemlja okreće oko sunca, a ne obratno, bio je proganjan, hapšen, nateran da se odrekne te teorije iako su i Kopernik i on bili u pravu.

8. U vremenskom periodu 1941-1945 na teritoriji Hrvatske, stotine hiljada Srba, Srpkinja i Srpčića i hiljade Jevreja i Cigana su svirepo poklani i poubijani. Klanje i ubijanje su vršili ustaše, rimokatolički vernici, a sa njima su bili i neki rimokatolički sveštenici. Grupe pravoslavnih, koji su da bi spasli živote ili izbegli mučenja pristali da se pokrste, da postanu rimokatolici, rimokatolički sveštenici koji su bili sa ustašama su pokrštavali i na taj način ih navodno spasli, odmah su ih, po njihovom odobrenju, ili čak zahtevu ustaše klali i ubijali da se ne vrate u pravoslavlje i time izgube tek zadobijeno spasenje. Papa Pije XII (+1958) znao je za ta klanja i ubijanja nevinih hrišćana, ali ni prstom nije mrdnuo da ih zaštiti.

9. Godine 1995, kada su Hrvati uz pomoć Amerike poubijali nekoliko hiljada srpskih pravoslavnih vernika u Krajini i nagnali oko 200,000 njih da pobegnu u Srbiju, mitraljirali su iz aviona kolone izbeglica koji su napuštali Krajinu. Papa Jovan Pavle II nije našao za shodno da išta učini da zaštiti hrišćane, jer su pravoslavni a ne rimokatolici. Nijednom rečju nije osudio zločine nad Srbima koje su vršili bilo Hrvati bilo [iptari na Kosovu.

10. Papa Jovan Pavle II je putovao u mnoge daleke zemlje, a stigao je i do ne tako udaljene Hrvatske u kojoj je Jasenovac gde su ustaše poklali i poubijali stotine hiljada pravoslavnih hrišćana. Do Jasenovca nije stigao iako nije daleko ni od Vatikana ni od Zagreba.

11. Zapadnjačka sredstva za obaveštavanje javnosti, predvo|ena američkom štampom, objavljivala su masu laži o srpskom narodu i srpskoj pravoslavnoj crkvi. Bilo je moguće ovom paklenom propagandom zavaravati i zalu|ivati običan, neobavešteni svet, ali ne i sadanjeg rimskog papu Benedikta XVI. On je svakako dobro obavešten šta se radilo i radi u Hrvatskoj, Bosni, Krajini i n a Kosovu, ali nije za to pokazao nikakav interes niti volju da pomogne. I on, kao Amerika, Engleska i Francuska, takozvani saveznici Srba u dva svetska rata, izgleda imaju više simpatija za muslimane nego za pravoslavne hrišćane.

Sve gore izneto se ne može lako zaboraviti, a još teže je oprostiti. Patrijarh German je rekao da ono što je Srbima učinjeno treba oprostiti, ali ne zaboraviti. I jevan|elje traži od nas da praštamo, ali ne bezuslovno.

Za dobijanje oproštaja potrebno je traženje oproštaja. Nas Srbe kažnjavaju i za zločine koje nismo učinili, i od nas traže da tražimo oproštaj i za ono što nismo skrivili. Da li je iko od nas Srba tražio oproštaj? Ako neko od onih koji su počinili zločine nad Srbima zatraži oproštaj, moramo oprostiti, ali ne ako oproštaj ne traže.

Mateja Matejić, decembar 2007
protojerej-stavrofor

Dana 29. septembra 2007 godine održao sam predavanje u Moragi, Kalifornija. Tema je bila „Identitet autentične hrišćanske Crkve“. Pošto je predavanje dosta dugačko, a bilo je primljeno veoma povoljno od strane posetioca predavanja, tekst je podeljen na dva dela:

1. Prvi deo   -Pravoslavlje i rimokatolicizam
2. Drugi deo -Pravoslavna crkva i protestantizam