Вести

Poznavaoce života Amedea Modiljanija nije iznenadila vest da je otkrivena još jedna njegova slika. Nije tajna da je ovaj italijanski slikar u trenucima očaja, pomračene svesti, a možda ponajviše gladi, svoje radove poklanjao neznancima ili ih darivao lokalnim kafedžijama u zamenu za pristojan obrok.

U ovom slučaju reč je o slici „Portret muškarca” (1918) koja će od danas biti predstavljena u galeriji Progres – prvo beogradskoj, a onda i svetskoj publici. Izložba o kojoj se ovih dana govori Beogradu obuhvatiće i privatna Modiljanijeva dokumenta i druge predmete koji osvetljavaju njegov život.

Biografskog materijala, kada je reč o Modiljaniju, ima napretek.

Rođen je 12. jula 1884. u italijanskom gradu Livornu u jevrejskoj porodici. Odmalena je crtao i slikao. Ozbiljno se razboleo u 14. godini, i tada se uplašio da neće poživeti dovoljno dugo da uživa u remek-delima italijanske umetnosti i tražio da ga odmah odvedu u Firencu kako bi pogledao radove starih majstora. Čim mu je bilo malo bolje, majka ga je odvela na željeno mesto.

I ne samo to. Upisala ga je u školu slikanja u kojoj je učio od 1898. do 1900. godine. Tu stiče osnovna znanja o italijanskoj umetnosti 19. veka. Kasnije je učio i na umetničkim akademijama u Firenci i Veneciji. I pored prilike da uživa u delima slikara 14. i 15. veka koje je neizmerno cenio, osećao je teskobu. Izlaz je vodio ka Parizu, centralnom mestu avangardnih pokreta, svojevrsnoj laboratoriji za umetničko eksperimentisanje. Tu stiže 1906. godine.

Prvih godina u Parizu Modiljani je izgledom, stavom i ponašanjem odudarao od većine ostalih umetnika koji su živeli u siromašnom delu Monmartra. Bio je kicoš, ormani su mu bili napunjeni otmenom garderobom a stan ukrašen lepim reprodukcijama. Kada je, tako uglađen, jednom prilikom nabasao na raspojasanog Pikasa, koji tih dana nije skidao radničku uniformu, Modiljani je samo prokomentarisao: Pikaso jeste genije, ali genijalnost ne opravdava loš ukus za oblačenje.

Međutim, kako je Modiljani otkrivao i neka druga zadovoljstva, strast ka dopadljivom izgledu se gasila. Alkohol i droga su ga tražili samo za sebe, pa više nije vodio računa ni o sebi ni o stanu u kojem je živeo.

Radio je ubitačnim tempom. U sećanjima njegovih savremenika ostao je podatak da je Modiljani umeo da uradi i sto crteža dnevno. Istoričari umetnosti primećuju da je portrete i aktove slikao inspirisan maskama koje nose afrička plemena i da je bio pod uticajem art deko stila, ekspresionizma i kubizma, mada se ne može svrstati ni u jedan pravac.

Kažu da je, za razliku od raspusnog života ispunjenog brojnim ljubavnim vezama i porocima svih vrsta, tokom rada bio koncentrisan i uzdržan. Doživeo je samo jednu samostalnu izložbu, ali mu je i nju zatvorila policija samo nekoliko sati posle otvaranja zbog dojave da su izloženi aktovi nepristojni.

Iako ga danas nazivaju genijem, Modiljani za svoje slike nije dobijao ni novac ni laskave kritike. Međutim, čak i tako siromašan, očajan i često sasvim obeznanjen, Modiljani se dopadao ženama. Imao je brojne ljubavne veze, a Ana Ahmatova važi za njegovu prvu veliku ljubav. Ruska pesnikinja se zaljubila u njega pri prvom susretu 1910. godine u Parizu, iako se tek bila udala. Bili su u vezi godinu dana.

Mnogim ženama je poklanjao svoje radove, ali ih one uglavnom nisu čuvale. Prema oceni kritičara, žene su na njegovim portretima bile dostojanstvene, a na aktovima senzualne i zavodljive. Van platna, mnoge su delile njegovu nesrećnu sudbinu. Poslednja Modiljanijeva ljubav, mlada Francuskinja Žan Ebitern, bila je uz njega dok je umirao. Princ boema, kako su ga nazivali, otišao je u agoniji otežanoj tuberkuloznim bolovima koji su zauvek prestali 24. januara 1920. godine. Neutešna, Žan Ebitern je u poodmakloj trudnoći skočila sa sprata roditeljske kuće, ubivši sebe i nerođeno Modiljanijevo dete.

Jelena Stevanović za Politiku