Вести

Цик зоре. Звијезде се полако повлаче са неба, узмичући пред врелим јулским даном. Само једна свијетли истим сјајем. Узалуд зачуђени рибари пребирају по непроспаваним ноћима на мору излоканом сјећању, питајући се како то да досад нијесу виђали ову величанствену звијезду са истока.

Пише: НЕВЕН МИЛАКОВИЋ

Није замјерити искусним морским вуцима, што не знају да је она одувијек ту, да има људи којима је њен, за остале невидљиви сјај, служио као светионик вјековима. Попеше се неки од њих ове ноћи на свету Румију, вођени љубављу својом, како би омогућили и нашим грешним очима да се насладе божанственим призором. Запалише лучу, и показаће нам куда треба ове зоре да се запутимо, ако хоћемо свој образ и душе своје да спашавамо.

Народ пред парохијским домом је очито свјестан огромне Благодати Господње која му се указала. Нестварно дјелује смирење и господственост ових људи, који се спремају да крену у походе мјесту које је ближе Богу него свијету. Спознасмо напокон опамећени Вјером прађедовском, да су једино право племство и господа Хришћани,они који се рађају, живе и умиру загледани у Господа нашега, трудећи се да буду што достојнији својега Оца. Ево крећемо јутрос у сусрет вјековима, захвални и поносни што нам припаде да остваримо Аманет Предачки, али и смирени и ријешени да не направимо ни најмању грешку свјесни ванвременског значаја овог тренутка.

Десетине паркираних камиона полако се пуне људима. Попех се и ја на један. Међу свој народ! Одувијек сам умио да одаберем најбоље друштво! Сједох на металну страницу. Никада у животу нијесан путовао удобније, опијен мекотом и топлином чисте Православне душе. Несагледиво је задовољство и част сједјети међу овим људима који својим држањем, бесједом, пјесмом, пошалицама…тако неодољиво подсјећају на претке на које се позивамо. Важније је ово мјесто на страници камиона, од најпрестижније фотеље. Овдје сједе прваци, ово је темељ, и стуб и потпорни зид. Ово је судница.Нема теже пресуде од оне коју ови људи изрећу. „Бог и Правда на нашој су страни, а на другој Мило и дукљани.“

У тренутку изречена и кривица и пресуда и казна! Све је то овај мудри народ сажео у један стих, баш као што је и наше вјековно битисање сажето у ову благословљену колону која полако напредује стрмим странама Свете Планине, загледана у звијезду источницу.

Из села Микулићи мора се наставити пјешице. Лијепо је то Господ уредио. Не може се пред Свету Тројицу сједећи. Мора се и повити, и кољенима и главом земљу додирнуту, и Господу молити, баш као што је то Мојсије чинио пењући се на Синај. Планина се радује, свака травка, сваки живи створ…Већ данима нико на Румији није угледао змију. Замислите! Ова кршевита планина која иначе обилује змијама, нарочито у ово доба године, повукла их је у своја њедра како не би реметиле поклонички пут Светој Тројици. Знамења Господња на све стране.

Изнемогли старци, жене у папучама, дјечица…просто лете ка врху. Чују се весели поклици, пјесма. Негдје на пола пута застадох постиђено. Не могу више, морам да предахнем. Покрај мене пролазе старци који се градом не могу кретати без помоћи штапа! Каква је то Вјера која их носи? У каквом сам то данас друштву?

Помолих се Богу свјестан своје недостојности и продужих даље. На врху нестваран призор. Још пар корака и додирнућу звијезду. Господу је све могуће! Одавде се види и море и језеро, и села и градови, али нико не гледа доље. Све су очи упрте у звијезду, у Цркву Свете Тројице, у нашега Митрополита, у Владику Захумско Херцеговацког Григорија, Свештенство… Виоре се србске тробојке. И оне додирују небо као некада. Са прса стамене србске младости осмјехују се Витезови србски Ратко Младић и Радован Караџић. Не мора Рашо да силази са планине. Ево стигли његови хајдуци да покажу да није умро витешки, слободарски дух овага народа.

Порад Свете Цркве још једно знамење. Млади Француз, којега Владика Амфилохије почасти епитетом Боготражитеља, обилазећи свијет стиже у цетињски Манастир, а одатле на ово Свето мјесто. Обрео се овај мудри Француз, запрепашћујућом прецизношћу на најзначајније и у овом тренутку Богу најближе мјесто на кугли земаљској. Обрео и примио најдрагоцјенији дар Свете Тајне Крштења. Сада се зове Јован Владимир. Разлеже се веселих пој Православних звона Светом Планином позивајући на Свету Литургију. Сабра се Вјерни народ око своје Цркве, ишчекујући милозвучни и љековити глас Владичин. Све очи бијаху упрте у Њега. Само мој поглед, из мени незнаног разлога одлута према небу изнад Цркве. У том тренутку појавише се ниоткуда два голуба. Кружили су око Цркве правећи правилне кругове. Затим се појавише још два и тада угледах призор који ћу памтити док сам жив благодарећи Господу што ме удостојио овог дивног знамења. Птице изнад Цркве у неколико наврата, својим летом направише крсни знамен, а онда нестадоше изненада као што су се и појавиле.

Након силаска са Румије, народ расположен, ведар, нико не показује знаке умора. Трудим се да прикријем своју исцрпљеност. Моја се сестра попела и сишла са планине у сандалама. На њеним ногама ни огреботине, а моје препуне жуљева. Како је силна Вјера у Господа! На једној чистини, поред водопада припремљени столови препуни хране и пића. Одбијам понуђену флаширану воду. Хоћу да се напијем воде са извора. Не питам је ли добра за пиће, данас смо у Божијим рукама. Данас нам се ништа не може десити. Па и дјечак чији су пад државни медији дочекали на начин примјерен својем образу, је добро. Знали смо то. Нико није посумњао ни за тренутак у Господа нашега.

Вратих се у град како сам и дошао. На металној страници камиона. Овога пута око мене само млади. Расијана србска младост широм кугле земаљске окупила се данас око своје Светиње. Један младић и његова сестра живе у Бечу, заљубљени пар је из Београда, симпатична и духовита дјевојка из Сарајева. И ово је знамење. Растјерали су душмани Србе далеко од своје отаџбине, али отјерати их не могу и неће. Сабраће се србска младост опет јер је много моћнија Светиња која их призива, него ништавна и пролазна моћ овога свијета.

Писмо са Румије: атор НЕВЕН МИЛАКОВИЋ

______________________________________

МОЛИТВА СВЕТОМ КРАЉУ ВЛАДИМИРУ

Јесу ли Ти, Свече, зацјелиле ране
ил’ Ти браћа опет главу одрубише,
боле ли Те муке земље недоклане
смијемо ли тражит Твој Благослов више?!

Озари л’ Ти јутрос Душу Праведника
гвозден Црква знамен тврде Вјере наше
ил’ Те мори туга због брата крвника
што крваву сабљу разбратничку паше?!

Врати ли се радост на Свету планину
са веселим појем Православних звона
хоће л’ моћи Твој Крст да разагна тмину
и отјера чопор паклених демона?!

Може ли се опрат’ сузом Мученика
наопаком ‘раном чељуст нагрђена
може л’ глава Свеца дјечачкога лика
отјерати вуке од свога племена?!

Кад би глас мој слаби стиг’о до Румије
чистотом би својом растјерао жбире
викнуо би јаче но икада прије
„ВАСКРСНИ СА ЦРКВОМ СВЕТИ ВЛАДИМИРЕ!“

Аутор: Невен Миланов Милаковић