Вести

  У овом тексту доле у прилогу, испод мог имена, неко је, по мени, нашкрабатaо, нешто о тзв. “Расколу“. Кажем нашкрабатaо, јер у овоме свему ја не нађох много истине, осим читавих низа лажи, па чак и инсуинација на поједине личности, и људе, који су у тим временима одиграли кључну улогу, у феномену поделе.

За мене сваки онај човек, који се супроставио једном бесомучном систему, какав је био комунизам, је светац, ма колико га неко други нападао и окривљивао. За бога, по чему су они други, који све ове, што их назваше расколницима, били бољи oд њих? Тврдим ни за длаку, и, ни по чему. Напротив били су гори, зато што су управо баш тда, они сами ступили у сарадњу, и ишли на руку онима који су увели, и уводили бесомучје, па самим тим су разарали националну и патриотску нит српскога народа. Епископ ондашњи, Северно – Амерички Дионисије је разапет на правди Bога, зато што се супротставио управо комунизму, те ћу га ја назвати светим човеком. Дакле тај такозвани раскол, који није био раскол, већ чиста политичка подела, да се спасе и очува бар нешто од националне свести, је настао, не из верских, већ из чисто политичких подела.

А да би нешто и заиста било раскол, онда мора да доће до доктринарне поделе у самој доктрини црквеној, и да једна страна одступи од фундаменталних начела исконскога учења цркве, као институције. Другим речима, треба да настане шизматизам. По мени лично већи су шизматзици били на другој, оној страни, која стала уз ондашњег Патријарха Германа. Јер на мала врата, под његовом командом, почели су нам се увлачити шизматици у цркву. Те заправо данас, а не у време светога Дионисија, имамо прави раскол, односно шизматичку поделу, на новотарце и тзв. традиционалисте. То је управо, и заиста прави раскол. Јер је, ова подела чисто догматске и доктринарне природе.

«Амерички раскол» у СПЦ десио се када је тадашњи Владика америчко-канадски Дионисије, због недоличног понашања, суспендован одлуком Светог Синода, у мају 1963, након чега је део националне емиграције стао уз њега, огласио Њ.С.

Дакле, тако писац о расколу нас обавештава. Ово је једна чиста лаж и клевета. Није потребно ићи много далеко, и дубоко. Прво, треба разумети природу ондашњих прилика у СПЦ.

Извршни одбор другог АВНОЈА. Немају сви петокраке на капама

Ове поделе из шесдесетих су биле чисто, па чак и јесу личне природе, што се Епископата тиче, а политичке, када је реч о народу. И за то, ако и у кога треба понишанити прстом, то је онда нико други до ондашњи Патријарх Герман, и рећи часно, да је он био човек који је, и изазвао ове поделе, које је он сам касније, када је, уочио колику је глупост направио, уз помоћ својих сарадника крстио као раскол. (У мом даљем тексту “ПОДЕЛЕ“).

То отприлике и евидентно, али не баш и у детаље нам презентира и сам епископ браничевски, блаженопочивши Хризостом (Воиновић). Док нас на другом месту ава Јустин опомиње, да нам ето два Патријарха презентира УДБА. Један од та два, био је нико други до сам Герман. А када писац тако жустро истиче, да је тобоже раскол настао због неморалног понашања епископа Дионисија, геде су му докази? Мислим на оне, документоване и исправне, а не рекла казала. Епископ браничевски између осталог рече и ово: “Ја лично, сам био за то, да се сачека да Дионисије умре, и да ствар сама од себе слегне. Али када су други у СА Сабору, решили да се Дионисије рашчини, онда сам и ја ту одлуку прихватио, мада невољно“’. А ако хоћемо говорити о “неморалу“ епископ Хризостом тврди да је у прошлости било далеко неморалнијих епископа, од Дионисија.

Не само у прошлости него одмах иза, а у данашње време и да не говоримо. Шта је било са Фердмилијаном Оцокољићем, који је иза себе оставио мајку сопственога детета, која данас живи у Чикагу? Шта са оволиким хомосексуалцима у СПЦ? Шта са другим неморалом као што сви знамо, о Јовану Младеновићу, о два Ђокића, и шта ти ја знам, све кога и како? Затим ако је то истина што данашњи појединци пишу о том расколу, и тобожњем неморалу Дионисијевом, онда како то да после свега Дионисија рехабилитова СА Сабор, и прихвати назад све свештенство, које је исти тај СА Сабор раније, у највише случајева рашчинио, на нелегалан и непрцедуралан начин?

Пише овај сваштар, у своме листу од купуса свашта па чак и ово: Како је тај несрећни раскол деловао на психу обичних људи, верника СПЦ видљиво је и дан данас. Ни једни ни други нису били «златни», а многи су у раскол одлазили и из сасвим профаних разлога попут «Ако комшија Милисав иде код федералаца (расколници су СПЦ звали «федералистичком или комунистичком црквом») ја ћу код слободњака». Чиста лаж. Људи тога времена, мислим на цивиле, су се делили чисто политички, а не због никавих профаних разлога.

Они који су се сврставали уз једне или друге учени су да не треба да воле супротну страну, чак шта више- учени су да мрзе другу страну. Истини за вољу, то их нису учили свештеници ни на једној страни, јер су они сами имали најмањи утицај у својим парохијама, већ тзв. „Националне вође“.

Опет једна велика лаж. Био сам, и живио сам, у доба подела на овом континенту. Нико никога није мрзео, људи су и даље сарађивали, и узајамно се помагали. Било је некавих екстримитета, као и свугде што их бива али у лимитираним границама.

Даље ,одавде ја, нити сам хтео да читам ове шкаработине, нити имама намеру да их анализирам. Мада летимичним погледом сам ухватио да писцу ових апсурдности, много сметају савремени методи гласила јавности, и они критичари који се не устручавају да на лажи посегну истином. Овај пашквал испод је само огледало оних који су још увек, као и они што на заседањима АВНОЈА нису носили петокраке.

Не знам зашта су им требали и крстови на шубарама. Требали су их носити без ичега, како би себе означили да и од комунизама је било нешто горе. А то је да сви они заједно нису значили ама баш ништа, и били су, и заиста нико и ништа. Такви измешани са петокракама, и они без петокрака, који су уз њих пристали, односно били исти, а понекад и гори од њих, ето посејали су нам семе од кога су изникле наопаке биљке, чије плодове ми Срби, а не они покумице, данас беремо, са горчином. Таквих као овај са крстом на шубари са слике, има, и њима на жалост данас врви клириклство СПЦ.

Недавно, пре можда две или три године био сам службено у Сан Франциску. Једа мој пријатељ од туда, ме позва да одемо на једну необичну славу. На тој “слави“ славили су Св. Николу. Уз мрсно јело, њихову славу су називали парти, што занчи посело. Славили су без освећеног жита и колача, него су онако, делили жито као кошима. Био је и некакв поп, Румун, из некаве Америчке цркве. Није имао, ни браде, ни мантије. Отац “славара“ је једно време радио у једном конзулату у Америци, и био подстрекач и инстигатор “раскола“. Када одосмо са “славе“ пријатељ ме уз пут запита за моје мишљење. Мој му је одговор био, да је ту ипак нешто урадио и сам Господ. Пријтељ се само смешкао.

У истину вечерасмо код њега, пошто обојица нисмо јели прасетину на Св. Николу, а поготову не на “слави.

Јанко Бојић

 ____________________________________________________

„АМЕРИЧКИ РАСКОЛ“ У СПЦ

«…сазидаћу Цркву своју, и врата пакла неће је надвладати.» (Мт, 16, 18)

Већина верника у Србији ни дан данас не зна зашто је, како је и када настао тзв. «амерички раскол» у СПЦ, те им нису јасне ни данашње поделе србске емиграције о којима се, захваљујући развоју технологије, све чешће говори. Тај несрећни раскол избио је 1963. године и раширио се србском емиграцијом попут шумског пожара, поделио националну емиграцију, поделио и Србе који су касније излазили из Југославије и прикључивали се бројној дијаспори и својим пламеном само појачавао жеђ усахлих душа, жедних воде «са извора».

Почетком деведесетих година раскол је превазиђен, Црква је залечила ту рану, али је остало много расколника којима не одговара светосавска саборност. Шумски пожар је угашен али је и даље остао густи облак дима који многи злонамерници користе као прилику за лов у мутном.

«Амерички раскол» у СПЦ десио се када је тадашњи Владика америчко-канадски Дионисије, због недоличног понашања, суспендован одлуком Светог Синода, у мају 1963, након чега је део националне емиграције стао уз њега, огласио Њ.С. Патријарха Германа комунистом (sic.) и сарадником Титовог режима, те се неколико месеци касније отцепио од Цркве и отишао у раскол прогласивши се за тзв. Слободну Србску Православну Цркву. Треба знати да је Владика Дионисије и послан у Америку у неку врсту казне, односно да би се смањио његов негативни утицај на «богомољачки покрет» у Србији.

За време Другог светског рата Владика Дионисије је активно подржавао Југословенску  Војску у Отаџбини и после рата његова расколничка екипа углавном се и састојала од бивших четника. Међу расколнике нису пристали Војвода Момчило Ђујић и његови следбеници, као ни бивши борци Србског Добровољачког Корпуса. Истина, као што је међу бившим четницима било изузетака који су остали верни Цркви, тако је и међу овим другима било оних који су отишли у раскол. Један од најпознатијих «љотићеваца» у расколу је и покојни Марисав Петровић који је неколико година након раскола у Немачкој страдао од УДБЕ (умро у болници од последица напада удбиног агента месарском сатаром на улици). Раскол се дакле није ограничио само на Америку и Канаду, врло брзо се раширио на Аустралију, Европу и друге делове света где је било верника СПЦ.

ПРОКЛЕТСТВО РАСКОЛА ДО УЈЕДИЊЕЊА

Како је тај несрећни раскол деловао на психу обичних људи, верника СПЦ видљиво је и дан данас. Ни једни ни други нису били «златни», а многи су у раскол одлазили и из сасвим профаних разлога попут «Ако комшија Милисав иде код федералаца (расколници су СПЦ звали «федералистичком или комунистичком црквом») ја ћу код слободњака».

Они који су се сврставали уз једне или друге учени су да не треба да воле супротну страну, чак шта више- учени су да мрзе другу страну. Истини за вољу, то их нису учили свештеници ни на једној страни, јер су они сами имали најмањи утицај у својим парохијама, већ тзв. „Националне вође“.

О коликој подели се ради говори и чињеница да скоро у свим већим центрима наше емиграције, где у једном месту постоји више србских православних храмова, мање више сви носе иста имена. Изгледа да нико од утемељивача ових парохија није веровао да ће до јединства икада доћи. Један од најбољих примера је град Бризбејн у Аустралији који има само две србске парохије, обе посвећене Светоме Николи Чудотворцу. Неретко су ти храмови на смешно малим раздаљинама један од другога.

ПОЛОЖАЈ СВЕШТЕНСТВА

Расколничкој страни недостајало је и свештенства, тако да су ускоро почели попуњавати своје редове разним распопима, ожењеним калуђерима, сумњивим лицима и сличним људима «без прошлости» који су се ниоткуда појављивали у већим националним центрима. Било је довољно да каже да зна да поје и да би најрадије служио у храму «Светог Чича Драже» па да се «рукоположи». Истини за вољу, потребно је нагласити да нису баш сви били такви.

Сами Епископи, као ни свештеници, нису се много питали око «рукополагања», постављања на парохију и скидања са парохије. Нажалост, то није био случај само код расколника већ и на страни Патријаршије. Свака парохија имала је, и још увек има, свој Управни Одбор Црквено Школске Општине. Сам феномен ЦШО је протестантски систем уређења парохије, или конгрегације код протестаната, који је СПЦ донела у емиграцију из Аустроугарске где јој је тај облик „контроле“ био наметнут од стране државе.

Чланови ЦШО одбора уз сваки храм су дизали парохијски дом у којем је најважнија ставка била и остала добити дозволу за точење алкохола. Како дозвола стигне тако парохија постаје «Сала са црквом». Свештенику се саопштава да се његове ингеренције завршавају на амвону храма «а даље се попе не мешај». Ако би се који и умешао у нека збивања која немају директне везе са Литургијом, Управни Одбор би му уручивао отказ и расписивао конкурс за новог свештеника. Не би прошло дуго од некуд би се појавио «неки тип» који је био «прави четник» и као створен за пароха.

Убрзо су и «надлежне службе» у Југославији схватиле да им је далеко адекватнији начин деловања постављање својих људи у Одборе а не у олтаре, па више нису слали агенте у мантијама већ «националне борце». Довољно је, не само у време раскола већ и данас, да човек окачи на себе 3-4 кокарде, да опсује мајку «Титу и црвенима» и да обећа «ослобођење поробљене отаџбине» па да га поставе за члана Управног Одбора. Одатле су му сви путеви отворени. Могао би и Тита прогласити за светца, само ако то пропрати каквом равногорском песмом.

УТИЦАЈ РАСКОЛА НАКОН ПОМИРЕЊА

Помирење две стране СПЦ дошло је синхрнизовано са привидним распадом комунизма у матици. Пошто је један део КПЈ узео за себе име демонократске опције, а црвену боју заменио жутом, резултати рада УДБЕ постали су сасвим видљиви.

Бивша Слободна Србска Православна Црква признала је Патријарха СПЦ за свога поглавара али је задржала паралелне институције унутар административне поделе СПЦ. Реторика њених «првобораца» до данас се није променила, па тако «четници» по салама «Слободне СПЦ» и дан данас говоре о својој «борби» из «слободног света» (sic.) за ослобођење отаџбине, а у тој борби за свог првоборца виде несрећног Вука Драшковића или Милослава Самарџића, а за главног непријатеља «крвожедног Тита».

Чак и након општег разобличавања либералне демонократије као тоталитарне плутократије а САД као главног тлачитеља слободољубивих народа, «четничка» емиграција говори о САД и Западу као «слободном свету» а Србији као земљи којој треба више баш те демонократије.

Читава генерација која је стасала у дијаспори тражи већу «демократизацију» СПЦ, а ако им се не попусти прете новим расколом, отцепљењем своје парохије (попут случаја у Канади, на Нијагари; Блектауну у Сиднеју у Аустралији, Минхену у Немачкој,…). Новој генерацији свештенства и мирјана, скорије дошлима из србских земаља, говоре о томе како су они у «комунизму» научени диктатури али «овде је демократија, и ми који смо подигли овај храм имамо право и да га продамо, да отпустимо попа и запослимо новог, а ако се Владици не свиђа, ми и не морамо бити под његовом влашћу».

Из оваквог васпитања у току, а и после, раскола СПЦ у дијаспори (обе стране) потрошила је милијарде долара на међусобне тужбе, суђења, сукобе (било је чак и физичких обрачуна) а свест верника у великом броју случајева испрана је профанизацијом Цркве.

Комунисти и њихови наследници у Србији знали су да им од Драже Михаиловића више не прети никаква опасност, тако да су његове следбенике који су се окренули Цркви и даље заводили странпутицама србских подела не дозвољавајући им светосавску саборност.

Трагичан пример ове заслепљености је посета Њ.С. Патријарха Павла Аустралији од пре неколико година, када је један од четничких првобораца историјски улазак србског Патријарха у порту највеће србске парохије у Сиднеју и Аустралији (Свети Георгије- Кабрамата), који је био и саборни храм тзв. Слободне СПЦ, дочекао речима «стиг`о комуниста».

На другој страни имамо пример сукоба бивших расколника у Канади са својим Владиком Георгијем (Ђокићем). Канадске расколнике данас предводе СНО (Србска Народна Одбрана) на челу са (почасним председником) Бором Драгашевићем (Драгашевић је бивши припадник Србског Добровољачког Корпуса Димитрија Љотића који крије своје ратно опредељење и декларише се као «равногорац») и Покрет Србских Четника «Равна Гора» почившег Војводе Ђујића који је до пред крај живота био један од најоданијих пријатеља Владике Георгија.

Када је недавно СНО позвала Владику Артемија да буде њен гост у Канади, Владика Георгије био је приморан да за тај долазак не дадне свој благослов, како се сукоб не би распламсавао, али се инцидент само проширио и «обио Епископу о главу».

У Европи највећи проблеми стижу из Немачке где је на удару Владика Константин (рођени брат Владике Георгија канадског). Пошто су Срби у Европи више «гастербајтери» а мање национална емиграција, тако се и методи борбе против СПЦ разликују. Мањи је интензитет инсистирања да је Владика «агент УДБЕ» или «ЦИА» а већи на питањима финансија, као и на (опет по узору на протестанте) произвољном тумачењу канона.

МЕТОДИ БОРБЕ

Развојем информационе технологије, развила су се и оружја напада на СПЦ и светосавце у дијаспори. Главни метод непријатеља светосавске саборности је Интернет, а предводници у тим нападима су: за Канаду: http://www.djokicinfo.com/, за Аустралију: http://www.srbinfo.com.au/ и http://www.milored.com/, док је за Европу задужен веб сајт http://www.novinar.de/.

Ове адресе користе се добро опробаним методама протестантских секти, пакујући гомилу неистина у једну полуистину како би се лакше прогутало, а затим цитирајући једни друге као изворе. Често симулирају међусобне сукобе како би се прикрио њихов заједнички рад и вероватно заједнички извор финансирања, а и како би лакше користили различите методе пропаганде. Тако се један посвети пљувању Цркве врло простачким и примитивним речником док се други умотава у заставу тобожње бриге за Црквом или четничким покретом.

С времена на време поскидају све антицрквене текстове са своје странице, на десетина пута објаве затварање сајта (неке је и Црква угасила путем суда, међутим тај вид борбе са клеветницима није исплатив), или се преорјентишу на друге теме, да би се након неког времена поново вратили својој основној намени.

Иза свих ових портала углавном стоје сумњиви ликови који генерално немају везе са СПЦ. Тако канадске сајтове рекосмо воде «четници», док Новинар.де води извесни Срђан Марјановић, «верник» «Минхенске Православне Цркве». О њему је бечка „Истина“ извештавала као о мегаломану ожењеном Хрватицом. Сам мешовити брак није од неког значаја за Цркву, али је симптоматично да већина данашњих бораца «за раскол» одржава посредну или непосредну везу са западним (и још по неким) суседима србског народа.

Сајтове у Асутралији воде два човека из Мелбурна, које нико годинама није видео у било ком храму СПЦ. Један је Предраг Вучинић, човек који се наводно бори за ред у србској заједници а сопствена породица му је у распаду, па је тако и осуђиван за злостављање сопствене деце. Други је Милорад Тркуља који ни сам не зна са колико се људи судио а који се у усташкој емигрантској штампи рекламира као «пророк и надприродни исцелитељ». Често сви они раде и уз помоћ и/или подршку појединих свештеника или распопа. Једни их користе да би се обрачунавали са својим личним противницима (синдром «Ћира и Спира») док други по инерцији настављају свој антицрквени и антисрбски активизам.

РАСПЛЕТ

Њихови методи су познати, извори финансирања сумњиви (али се и о њима већ шушка, што озбиљно брине Службу републике Хрватске и финансијере Милогорског режима) а циљеви очигледни. Када је непријатељ идентификован било би за очекивати и јединствен фронт према њему, али авај, СПЦ није спремна за ту борбу.

Епископи као што је Иринеј Аустралијско-новозеландски не могу се посветити одбрани Цркве јер су презаузети зашивањем поцепаних шавова у свеже уједињеним епархијама. Многим свештеницима одговара хаос и расуло у Епархијама како би задржали своје положаје. Тренутно стање одговара и «моћницима» по разним Управним Одборима, и генерално свима онима који би «леба без мотике», што је велики проблем како за Владике и велику већину свештенства, тако и за верни народ

Izvor: http://www.posmatrac.com/2007/10/blog-post_19.html

Redakcijski komentar

Krenula protivofanziva. Operacija: Teodul. Malo nespretno ali svaki početak je težak. Očigledno je to neki „junoša“ koga je lično biskup „rukopoložio“ i gurnuo da se kali među „nepismenim“ gastarbajterima. Fotografije je našao u dedinom ratnom sanduku. O Bečkoj „Istini“, neki drugi put.

S.Marjanović