logo logo logo logo
Рубрика: Актуелно, Религија    Аутор: Срђан Марјановић    2.137 пута прочитано    Датум: 15.07.2007    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Ekumenista na deluIzvod iz knjige „Ekumenizam – put koji vodi u propast“ Ljudmile Perepjolkine (Sankt-Peterburg 1992, g.) priredio Episkop raško-prizrenski dr Artemije [1]. Pravoslavni ekumenisti“ u kompromisima idu do molitvene zajednice, ne samo sa nepravoslavnim „hrišćanima“, već i sa neskrivenim idolopoklonicima, okultistima i čarobnjacima (Vankuver, Kambera, Rim).[2]

Učestvovanje Pravoslavnih Crkava u Ekumenskom pokretu (SSC) kao punopravnih ili ravnopravnih članova, mnogi pravdaju i odgovorom da su tamo da bi „Svedočili o Pravoslavlju“. No to je samo „izgovor za greh“, jer oni učestvuju u delima tame, koja teži da sve neistine i jeresi ujedini u jedinstvenu, svesvetsku „crkvu“ bez Hrista. O tome ubedljivo govore čnnjenice (naročito u novijim susretima). Tako je Mitropolit smolenski Kirilo (Gudjajev) na VII Skupštini SSC u Kamberi (1991) otvoreno nazvao ovaj Savez „kolevkom jedinstvene crkve”.

A dužnost Pravoslavnih je izrazio sv. Jovan Bogoslov: „Što čuste iz početka u vama neka stoji” (I Jn. 2, 24): ili: „Drži što imaš“ (Otkr. 3, 11), kao i sveti apostol Pavle: „O Timoteje, sačuvaj što ti je predato…“ (I Tim 6.20), ili: „Čoveka jeretika posle prvog i drugog savetovanja, kloni se“. A mi šta činimo? Crkva Hristova je „Stub i tvrđava istine“ (I Tim. 3,15),
Popustljiv stav „pravoslavnih ekumenista“ prema nepravoslavnima, samo ih utvrđuje u njihovim zabludama. (Kakav je to greh, vidi kraj besede o sv. Nektariju). Ta popustljivost je suprotna i samom Gospodu, koji je rekao: „Ako li ne posluša ni Crkve…” (Mt. 18,17). Apostol Pavle u poslanici Galatima anatemiše svakoga ko bi kvario učenje Hristovo (pa ma to bio i anđeo Gospodnji, ili čak on sam, Pavle): „Ako vam ko javi Jevanđelje drukčije nego što primiste, proklet da bude“ (Gal. 1, 9).

2.

Ekumenistička „teorija grana” (Branch Theory), po kojoj je Crkva podeljena na pravoslavni, rimokatolički i protestantski ogranak, u potpunosti protivureči učenju Pravoslavne Crkve. Jedinstvo i jedinstvenost Pravoslavne Crkve, uvek su vatreno ispovedali, propovedali i branili svi sveti Oci i Učitelji Crkve.
Veliki savremeni Pravoslavni Bogoslov, arhimandrit Dr Justin Popović, kaže da „kao što u Gospoda Hrista ne može biti nekoliko tela, tako u Njega ne može biti ni nekoliko crkava… Otuda je razdeljenje, deoba Crkve ontološki, suštinski nemoguća. Razdeljenja (ili: cepanja) Crkve nikada nije bilo niti ga može biti, a bivale su i bivaće otpadanja od Crkve (i isključenja iz Crkve). Tako su najpre otpali od Crkve gnostici, pa arijanci, pa duhoborci, pa monofiziti, pa ikonoborci, pa rimokatolici, pa protestanti, pa unijati, pa… redom svi ostali otpadnici, pripadnici jeretičko-raskolničkog legiona” (Dogm. Prav. Crkve, knj, III. Bgd. 1978, str. 209 – 212)[3]
Bogoslovski pluralizam. koji dopušta i odobrava Ekumenizam, nije ništa drugo do relativizacija istine…
Sveti Marko Efeski: „Nikada se, o čoveče, ono što se odnosi na Crkvu ne popravlja kompromisima; nema nikakve sredine između istine i laži.“

3.

,,Pravoslavni ekumenisti” budući ravnodušni prema istinama naše vere, dopuštaju sebi da priznaju kako i jeretici imaju svete Tajne.
Prema Hristovom učenju, sjedinjenje čoveka sa Bogom vrši se u svetoj Tajni Pričešća – svetoj Evharistiji (Vidi: Jn, 6, 51 – 56). Sveta Tajna Evharistije sjedinjuje ljude sa Bogom, pa ih samim tim i međusobno objedinjuje u jedno telo Hristovo, tj. Crkvu. (A uslov za to sjedinjenje – Pričešće, jeste da se ima i ispoveda vera Crkve, pa i vera u Crkvu – Jednu, Svetu…). Otuda nema i ne može biti Pričešća izvan Crkve. Duh Sveti, Koji pretvara Darove u Telo i Krv Hristovu, ne može silaziti na skupove jeretika, koji su otpali od Istine.
To važi i za ostale svete Tajne.
Stoga, pričešćivanje nepravoslavnih (ili sa nepravoslavnima), I n t e r c o m m u n i o n , koje praktikuju ekumenisti (u izjavama i u praksi), nije ništa drugo do skrnavljenje svete Tajne Evharistije, hula na Duha Svetoga, „Judin celiv”, kako je govorio Otac Justin.

4.

VI Skupština SSC u Vankuveru jula 1983. godine. Tamo su 31. jula učesnici te Skupštine otslužili „Ekumenističku liturgiju”. Glavni „liturgos” bio je anglikanski nadbiskup Ransi, a „sasluživalo” je 6 protestanata, od kojih su bile i dve žene „sveštenice”. U čitanju Svetog Pisma i izgovaranju jektenija učestvovali su i „pravoslavni”, antihalkidonjani i rimokatolici. Tako je rimokatolički biskup Paul Verner pročitao Jevanđelje, a „pravoslavni” arhiepiskop Kiril (Gudjajev, sada mitropolit smolenski) izgovorio sledeću molitvu: „Pomolimo se da uskoro dostignemo vidljivu zajednicu u Telu Hristovom putem lomljenja hleba i blagoslova čaše za jednim stolom”.
Ovom otvorenom bogohulnom cinizmu „pravoslavnog arhijereja” nisu potrebni nikakvi komentari.

5.

Prisustvovanje „pravoslavnih ekumenista” na ekumenskim konferencijama (skupštinama, ansamblejama), povezano je sa prihvatanjem dogmatskih kompromisa i odstupanjem od Svetog Predanja, što je svojevrsna izdaja Pravoslavl.a. U svesti pomesnih pravoslavnih Crkava (i klira i naroda), izmenilo se mnogo toga od vremena njihovog uključivanja u Ekumenski pokret.
Moskovski Sabor 1948. godine imao je i izrekao izjave strogo pravoslavne. A sada? – Ditirambi u čast ekumenizma. Druženje sa ekumenistima raslabljuje savesti pravoslavnih. „Zli razgovori kvare dobre običaje” (IKor.15,33). Ekumenističko prijateljstvovanje (i druženje) slabi i briše granice među veroispovestima, ruši crkvene ograde (naliva mutnu jeretičku vodu u pravoslavno vino i razvodnjava ga do neprepoznatljivosti. Episkop Artemije).
Primer: Stav Moskovske Patrijaršije prema ,,ženskom sveštenstvu”. U Poslanici Svetog sinoda M. P. iz 1976. g. odlučno je odbačen ekumenski predlog da se dozvoli „žensko sveštenstvo”, polazeći od toga da „Pravoslavna Crkva smatra sebe obaveznom da po tom pitanju sledi svagdašnju i opšteprihvaćenu crkvenu tradiciju, određenu Samim Gospodom Isusom Hristom”. Istaknuta je i činjenica da „crkvena istorija ne zna za primere obrednog služenja žena” (ŽMP, Br. 4, m. 1976. str. 9).

6.

Ekumenski susreti, koji su se nakon toga učestano održavali, postali su razlog „postepenog otpadanja” od Sv. Predanja, sve do pomenutog sasluživanja „pravoslavniih jeraraha” sa „sveštenicama” u Vankuveru (83.). (O. Pajsije; „Žaba, lavor, vrela voda“ prim. Episkop Artemije). U novije vreme, drugi jerarh Moskovske Patrijaršije mitropolit suroški Antonije (Blum) usuđuje se da teoretski obrazlaže mogućnost postojanja ženskog sveštenstva javno izjavljujući kako „ne vidi bogoslovske prepreke hirotonisanju žena” (Vidi: ςΟρθόδοξος τύπος, br. 745 ς Αθήναι 29. 5. 1987. str. 2).

7.

Učešće u Ekumenizmu zahteva od pravoslavnih nečuvene ustupke (na štetu Istine i savesti).
Po svetom Marku Efeskom, toj luči Pravoslavlja: „Dela vere ne dopuštaju ikonomiju” Arhim Amvr. Pagodin, Sv. M Ef str.226).

8.

Jeretičnost izdanja (i prevoda na engleski) Svetog Pisma od strane SSC 1983. g. koje je pod jakim uticajem feminističkog pokreta i želje SSC da im se dodvori. Od svega novotarenja najstrašnije jeste to što su izraz „Bog Otac” zamenili izrazom „Bog naš Otac/Mati” (God Mather and Father).
To delo, štampano pod nazivom „Odlomci Biblije”, podriva same osnove Hrišćanstva, potpuno uništavajući dogmu o Svetoj Trojici.

9.

Da bi se ugodilo Ekumenizmu, sve više se skrnave (degradiraju, odbacuju) svete Tajne. To naročito važi za svetu Tajnu Ispovesti (čak: da je nepotrebna, ni kao priprema za pričešće (Episkop Artemije). Dolazi vreme kada će, pod uticajem Ekumenizma (i novopečenih „bogoslova”), Tajna Ispovesti, možda, biti i potpuno zaboravljena, jer će i klirici i mirjani (po savetu i dopuštenju novih bogoslova – duhovnika) dopuštati sebi (i drugima) da se pričešćuju bez prethodnog očišćenja duše od grehova kroz svetu Tajnu Pokajanja, koju je ustanovio sam Spasitelj (Jn. 20, 23).
Carigradski Patrijarh Dimitrije, dozvolio je pravoslavnim Grcima da se pričešćuju kod rimokatolika (Vidi Kanone: 52, Ap. i 102 VI. Bas. Sab.).

10.

KALENDAR

Promena kalendara povuklo je za sobom i niz drugih, većih ili manjih prekršaja…(To je samo prvi korak u levo sa staze Pravoslavlja, za kojim su usledili mnogi, te se stiglo do ovoga u čemu smo sada – Episkop Artemije), kao: dopuštanje pričešćivanja nepravoslavnima; ukidanje Ispovesti, dopuštanje ženama da se pričeste u bilo kom stanju, izmena bogoslužbenih tekstova (… da odole svakom neprijatelju i protivniku, umesto: da pokori pod noge njegove svakog neprijatelja i protivnika), skraćivanja Liturgije (kod Grka, a počelo i kod nas), dopuštanje venčanja u zabranjene dane (kod Srba), dispenz za opelo samoubicama (bez razlike) (opet kod Srba) itd.
„Liturgijska obnova”, o kojoj se danas toliko mnogo govori, često puta ide do rušenja svega uspravnog u Crkvi, i zavođenja haosa umesto poredka u liturgijski život pernika.

11.

Ekumenisti uvode nove „liturgijske stilove”, tj. „bogosluženja” uz džez i rok muaiku, i igru. Tako ekumenisti igraju (plešu) čak uz molitvu Gospodnju, „Oče naš”.

12.

Rimski Papa i Ekumenizam

Oktobra 27. 1986. godine, Papa Jovan Pavle II sazvao je u Asiziju (Italija) 150 predstavnika raznih svetskih religija radi „zajedničke molitve za mir”. Tamo su bile zastupljene skoro sve „verske” zajednice koje postoje na zemlji. (Tamo su bili predstavnici i SPC,, kao i Moskovske Patrijaršije. – Sama misao da se ide na takve skupove, jeste pristanak unapred na zajedništvo u molitvi sa svim i svakim. Episkop Artemije).
„Skidanje” anateme iz 1054. godine „desilo” se 7. decembra 1965. godine između Carigradskog Patrijarha Atinagore I i Pape Pavla VI.

13.

Makijavelizam kao metod „ujedinjenja”. „Sestrinske crkve”, put unijatstva itd.

14.

Prinudno „pokatoličavanje”. (Primeri iz Galicije, zapadna Ukrajina. A mogli bi se navesti i mnogi primeri iz istorije Srba).

15.

Zbližavanje sa monofizitima

„Pravoslavni ekumenisti” ne traže ujedinjenje „u istini i ljubavi” samo sa rimokatolicima, nepokajanim abog svog lažnog ispovedanja, nego i sa antihalkidonjanima (monofizitima).
Šambezi: 23 – 28, septembra 1990. god. održano je savetovanje Mešovite komisije za bogoslovski dijalog između Pravoslavne Crkve i istočnih monofizita.
Zaključci: Naročito 8. tačaka protokola. „Pravoslavni ekumenisti” su na tom skupu, 15 vekova monofizitskog otpadništva od Pravoslavlja sveli isključivo na terminološki nesporazum, što je obrazac ekumenističke laži (tačka 9.). (Antiohijska Patrijaršija sa antihalkidonjanima ima već puno liturgijsko, i svako drugo, opštenje). (Kako onda nju i dalje brojati u Pravoslavne Patrijaršije?!? – Episkop Artemije)

16.

„Zidovi koji dele”.

Ekumenisti drsko i otvoreno okrivljuju Pravoslavnu Crkvu za greh podele, što je bez istorijskog osiova. Pravoslavna Crkva nije kriva za otpadništvo jeretika. Ona je samo to konstatovala, i na osnovu samoga Hrista (Lk. 12, 51; Mt. 18, 1 i svetih apostola (D. A. 15, 2 štitila bogopredanu joj veru i istinu, i tu svoju vernost često zalivala mučeničkom krvlju u licu svojih svetih Mučenika i Ispovednika.

17.

Pravoslavna Crkva nije ravnodušna u odnosu na nepravoslavne. Ona se ne moli „sa njima”, nego „za njih” da Gospod „svetlošću svog božanskog Uma prosveti njihove misli, bezverjem i krivoverjem pomračene; da silom Duha Svetoga sve koji su otpali obrati ka poznanju Istine i da ih prisajedini svome izabranom stadu”. (Kroz to Crkva Pravoslavna projavljuje svoju istinsku ljubav prema otpaloj braći, jer, po ocu Justinu, „samo je ono istinska ljubav, koja bližnjemu osigurava Carstvo Nebesko” (prim. Episkop Artemije).
Pravoslavlje ne ide na minimalizam, (ekumenisti traže samo priznavanje Isusa Hrista za našeg Gospoda, bez obzira šta ko pod tim podrazumeva), no na celosnost (Καθολικότητα), jer nema suvišne ili nevažne istine koju nam je Hristos otkrio, a bez koje bi ipak spasenje bilo moguće (prim. Episkop Artemije).

18.

Zloupotreba od straie ekumenista reči Prvosvešteničke molitve „Da svi jedno budu…” (Jn. 17. 21 – 22) i lažno tumačenje. (Previđaju Jn. 17,9-11).
Te reči Hristove ne govore o mehaničkom ujedinjenju (zbrajanju) svih zabludnih učenja i jeresi, već o jedinstvu u Istini (Jn. 14, 6), Ljubav bez istine – nemoguća.

19.

Bangkok 1972. god. „Spasenje danas”. Povodom toga izjava Sinoda Moskovske Patrijaršije na čelu sa Patrijarhom Pimenom (U januaru 1973. g.), komentariše uz velike zamerke poruku sa te ekumenske Konferencije „Pismo crkvama”, kao čist „horizontalizam” u spasenju.
Prećutkivanje blagovesti o Hristu Raspetom i Vaskrslom, – Božijoj sili i Božijoj Premudrosti (I Kor. 1, 23 – 24), tj. prećutkivanje same suštine Njegovog Jevanđelja.

U poslanici Sv. Sin. M. P. SSC nakon njegove V skupštine u Najrobiju (Kenija) decembra 1975. g. takođs osuđuje izveštačeno prikrivanje verskih razlika pred spoljašnjim svetom, sa kojim je povezana opasnost da se SSC pretvori u neku ,,nadcrkvu” itd.
Pa ipak, sve to i mnogo drugog, nisu za Moskovsku Patrijaršiju bili dovoljan razlog da istupi iz SSC.
VI Skupština SSC u Vankuveru avgusta 1983. god. Posle toga Sinod Ruske Pravoslavne Zarubežne Crkve anatemisao je jeres ekumenizma.

Moskovska Patrijaršija pak i dalje učestvuje u ekumenskoj delatnosti. Februara 1991, god. delegacija RPC od 38 ljudi na čelu sa arhiepiskopom (sada mitropolitom smolenskim) Knrilom (Gudjajevim) učestvuje u radu otvoreno bogohulne VII Skupštine SSC u Kamberi (Australija). Iako su „pravoslavni” tamo izrazili izvesna neslaganja i negodovanje zbog svega što se tamo dešavalo, Mitrdpolit Kirilo je izjavio, da ne bi želeo da se kritika pravoslapnih učesnika skupštine upućena delatnosti SSC, protumači kao namera da se napusti SSC. Rekao je: „SSC – to je kolevka buduće jedinstvene crkve… i naš zajednički dom i mi snosimo posebnu odgovornost za njegovu sudbinu”.
U pozdravnom govoru VII Skupštini SSC Patrijarh Sveruski Aleksej II piše da se moli za to da „SSC ostane veran svom prvobitnom prizivu – da bude savez crkava koje traže ispunjenje svog zajedničkog zadatka – da dostignu jedinstvo u veri i evharistijskoj zajednici” (Žur. M. P. Br. 6, 1991. g.)

(SSC za dostizanje toga cilja, umesto da krene putem spoznavanja i lečenja zabluda kod svake članice crkve, što bi ih privelo smirenju i jedinstvu u veri, krenuo je u suprotnom smeru – da Pravoslavlje toliko razvodni i odvoji od njeegovog vekovnog puta sledovanja svetim Ocima, te da bi se ono potpuno utopilo u bezobličnu masu najraznovrsnijih jeresi i zabluda, što im može ličiti da su dostigli u jedinstvo vere i evharistijske zajednice. prim. Episkop Artemije).

20.

Skrnavljenje svetih obitelji u Rusiji

Strašno je gledati kako Moskovska Patrijaršija iznutra ruši ogradu Crkve. Ekumenistički susreti i savetovanja Moskovska Patrijaršija sve češće organizuje u manastirima, koji su od davnina čuvari i stubovi Pravoslavlja u Rusiji.
Zvuči neverovatno da je ekumenističkn centar formiran u manastiru prepodobnog Josifa Volockog (+1515, pomen 9. sept.), čiji je sveti osnivač čitav svoj život posvetio borbi protiv jeresi. (Kod SPC – slučaj Studenica. Žiča, ranije man. Krka u Dalmaciji, i dr.). Žurnal MP ima specijalnu rubriku „Ekumenistički kontakti”, koja obiluje izjavama ekumenističke ljubavi.

21.

Od Vankuvera (1983) pa dalje (preko Kambere 1991) Skupštine SSC jedva da imaju neke veze sa religijom (Vndeti njihove biltene, u kojima se više puta plasiraju tekstovi kojima se izražava solidarnost sa ekumenistima – homoseksualcima, čime su banalizovali sodomski greh i ponudili ga kao normu) (Ansembly Line, br. 3, 7, 10 1991.godine).

22.

KAMBERA- Hula na Duha Svetoga

Svaki sledeći ekumenski susret donosm nsšto novo, duhovno još nakaznije. To je naročito pokazala Skulština SSC održana 7 – 20. februara, 1991. god. u Kamberi. Mešavina crne magije i spiritizma, prizivali „duhove” mladenaca pobijenih od cara Iroda, i drugih nepočinosti (sve to predvodila učesnica iz Koreje, prof. bogoslovlja prezviterijanka Dr ČUNG). Ona nije zaboravila ni na „duha zemlje, vazduha i vode”, onog „duha koga raspinju nezasite čovekove strasti”. Na kraju je zazivala: „Dođi, duše Isusa, raspetog na krstu” (O svemu ovome postoji dokumentarni film).
To je užasno naličje ekumenizma, te paklene zablude naše epohe, koja voli da se prerušava u odežde humanosti, ravnopravnosti i miroljubivosti. (Taman onako kao što se i đavo oblači u anđela svetla. – Episkop Artemije).

23.

Na toj svetskoj Skupštini (Kambera) bilo je mnogo drskih izazova Hrišćanstvu. U duhovnom pogledu posebno je užasno izgledalo liturgisanje „pravoslavnih” koje se odigravalo na podijumu sale za zasedanje, na onom istom podijumu koji je poslužio kao pozornica za nastup Koreanke Čung, i za pozorišne predstave i ritualne igre australijskih domorodaca – Aboridžana.
Susret u Kamberi obilovao je bogomrskim poduhvatima. Posle svega (što se tamo činilo) Mitropolit Kiril govori: „Ja sam duboko uveren u to, da će sve što se dešava na Skupštini, crkve prihvatiti i poneti sa sobom (!), i, najzad preneti do svog naroda. Ako one to učine i ako to već sada čine, onda to znači da je ekumenistički pokret uistiiu pokret crkava, a ne pojedinih predstavnika bogoslovske elite koji su doputovali u Kamberu i za koje su posledice ove Skupštine nebitne” (Ansembly line, N. 10, 19. II, 1991. god. str. 3).

24.

Opominjuće reči Hristove o „lažnnm prorocima u ovčijim kožama”, dok su iznutra „vuci grabljivi” (Mt. 7. 15) posebno su razumljive nama koji gledamo „pravoslavne“ Jerarhe – ekumeniste, koje tom dušegubnom jeresi (ekumenizma) prave podele među svojim sveštenstvom i narodom.

25.

Zbog svega što je rečeno. nije čudo što istinski pravoslavci, a naročito monaštvo (posebno na Svetoj Gori, prim. Episkop Artemije), ne žele da imaju ničega zajedničkog sa ekumenistima, uključujući i najviše „pravoslavne“ arhijereje koji su svesno sebe uprljali učešćem u tom antihristovom pokretu. (Svetogorci odbijaju da pominju Patrijarha Carigradskog – Episkop Artemije). Prema prepodobnom Josifu (Volokolamskom), princip crkvene discipline može se održati samo dotle, dok jerarhija odgovara svom visokom naznačenju (tj. dok je u vernosti Svetom Predanju Sv. Otaca. Episkop Artemije – Pismo Sinodu).
Što se tiče sveštenika i Episkona koji su prekršili tu vernost, prep. Josif pomavlja reči svetog Atanasija Velikog: „Bolje je okupljati se bez njih u hramu molitvenom, nego sa njima kao sa Anom i Kajafom, biti bačen u geenu ognjenu“.

26.

Ekumenizam – jeres nad jeresima (svejeres)

U SSC su se „kao u nekom fokusu sjedinila sva bogohuljenja, zablude i protivljenja Istiii, prisutna tokom čitave istorije ljudskog roda, od Kaina i Hama do Jude – izdajnika, Karla Marksa, razvratnika Frojda i svih, malih i velikih bogohulnika našeg doba, naših savremenika” (Arhiep. Vitalij, sada: Mitr. i Prvojerarh Ruske Prav. Zagr. Crkve. „Ekumenizam“, str. 9.).
Mi živimo u epohi apostasije, u epohi lažnih vrednosti. U SSC stupile su već sve pomesne Prav. Crkve (Jerusalimska je istupila pre neku godinu, kao i Australijska Eparhija SPC, Ep. Luka, – prim. Episkop Artemije), izuzev Ruske Pravoslavne Zagranične Crkve.
Godine 1983. (posle Vankuvera), Arh. Sabor te Crkve zvanično je objavio ANATEMU ekumenizmu.
Više se ne može (i ne sme) ćutati jer bi dalje ćutanje i nas izjednačilo sa izdajom Istine, od čega neka nas spase Gospod.

27.

Podvizi svetih Podvižnika, koji su štitili Istinu Pravoslavlja do smrti i mučeništva, ostajući (i ustajući) uvek sami protiv svih. Takvi su: Prepodobni Maksim Ispovednik (+662), sveti Martin Ispovednik, papa Rimski (+655), prepodobni Teofan (+ oko 847) i Teodor (+ oko 840) Načertani, sveti Marko Efeski (+1444) i drugi, čijim molitvama neka Gospod i nas ubroji u verne sluge svoje i borce za Istinu.

28.

Istinskih poštovalaca Gospodnjih je u svim vremenima bilo malo (malo stado). „Jedan Bog, jedna vera, jedno krštenje” (Ef. 4, 5).

——————————————————————————–

[1] Cilj i namera objavljivanja ovog teksta episkopa dr Artemija, koji je verni pastir Crkve i istinsko duhovno dete i sledbenik Svetog Justina Ćelijskog, nije da natera čeda Crkve u raskol i odvajanje od Crkve, već da upozori na pogubnu jeres ekumenizma, pod kojim god se ona nazivom prikrivala, da izoštri savest Pravoslavnih, da ih kao verna čeda Crkve podigne na borbu i otpor ovoj dušegubnoj obmani. (primedba uredništva Pravoslavnog Odgovora).
[2] Da li svesno previđaju anateme i kletve sv. Otaca pod kojima se nalaze njihova „ekumenska braća”, jer su otpali od Jedne (tj. Jedinstvene), Svete, Saborne, i Apostolske Crkve, a pod koje i sami potpadaju čineći ono što javno čine? (Episkop Artemije.)
[3] Taj jeretičko-raskolnički „legion” danas se naziva zvučnim imenom SSC ili Ekumenizam, koji, po ocu Justinu, nije iišta drugo do „svejeres”. Jer ako u Simvolu vere ispovedamo da verujemo u Jednu, Svetu, Sabornu i Apostolsku Crkvu”, otkuda onda ,,savez crkava“. pa još – svetski, u kome su učlanjene preko 300 raznih „crkava“? (Episkop Artemije).

tekst preuzet iz časopisa “Sveti Knez Lazar”, glasila eparhije raško prizrenske,
izlazi sa blagoslovom Njegovog Preosveštenstva Episkopa raško-prizrenskog dr Artemija, broj 16, godina 1996. str. 129-139




2 коментара у вези “Izvod iz knjige „Ekumenizam – put koji vodi u propast“”
  1. [...] Ekumenizam – put koji vodi u propast Ekumenizam put koji vodi u propast – Ljudmila Perepjolkina (Izvod iz knjige)- 1 NOVINAR http://www.novinar.de/2007/07/15/izvod- … 80%9C.html — Izvod iz knjige Ekumenizam put koji vodi u propast Ekumenista na delu Izvod iz knjige Ekumenizam put koji vodi u propast Ljudmile Perepjolkine (Sankt-Peterburg 1992, g.) priredio Episkop rako-prizrenski dr Artemije [1]. Pravoslavni ekumenisti u kompromisima idu do molitvene zajednice, ne samo sa nepravoslavnim hrićanima, već i sa neskrivenim idolopoklonicima, okultistima i čarobnjacima (Vankuver, Kambera, Rim).[2] Učestvovanje Pravoslavnih Crkava u Ekumenskom pokretu (SSC) kao punopravnih ili ravnopravnih članova, mnogi pravdaju i odgovorom da su tamo da bi Svedočili o Pravoslavlju. No to je samo izgovor za greh, jer oni učestvuju u delima tame, koja tei da sve neistine i jeresi ujedini u jedinstvenu, svesvetsku crkvu bez Hrista. O tome ubedljivo govore čnnjenice (naročito u novijim susretima). Tako je Mitropolit smolenski Kirilo (Gudjajev) na VII Skuptini SSC u Kamberi (1991) otvoreno nazvao ovaj Savez kolevkom jedinstvene crkve. A dunost Pravoslavnih je izrazio sv. Jovan Bogoslov: to čuste iz početka u vama neka stoji (I Jn. 2, 24): ili: Dri to ima (Otkr. 3, 11), kao i sveti apostol Pavle: O Timoteje, sačuvaj to ti je predato (I Tim 6.20), ili: Čoveka jeretika posle prvog i drugog savetovanja, kloni se. A mi ta činimo? Crkva Hristova je Stub i tvrđava istine (I Tim. 3,15), Popustljiv stav pravoslavnih ekumenista prema nepravoslavnima, samo ih utvrđuje u njihovim zabludama. (Kakav je to greh, vidi kraj besede o sv. Nektariju). Ta popustljivost je suprotna i samom Gospodu, koji je rekao: Ako li ne poslua ni Crkve (Mt. 18,17). Apostol Pavle u poslanici Galatima anatemie svakoga ko bi kvario učenje Hristovo (pa ma to bio i anđeo Gospodnji, ili čak on sam, Pavle): Ako vam ko javi Jevanđelje drukčije nego to primiste, proklet da bude (Gal. 1, 9). 2. Ekumenistička teorija grana (Branch Theory), po kojoj je Crkva podeljena na pravoslavni, rimokatolički i protestantski ogranak, u potpunosti protivureči učenju Pravoslavne Crkve. Jedinstvo i jedinstvenost Pravoslavne Crkve, uvek su vatreno ispovedali, propovedali i branili svi sveti Oci i Učitelji Crkve. Veliki savremeni Pravoslavni Bogoslov, arhimandrit Dr Justin Popović, kae da kao to u Gospoda Hrista ne moe biti nekoliko tela, tako u Njega ne moe biti ni nekoliko crkava Otuda je razdeljenje, deoba Crkve ontoloki, sutinski nemoguća. Razdeljenja (ili: cepanja) Crkve nikada nije bilo niti ga moe biti, a bivale su i bivaće otpadanja od Crkve (i isključenja iz Crkve). Tako su najpre otpali od Crkve gnostici, pa arijanci, pa duhoborci, pa monofiziti, pa ikonoborci, pa rimokatolici, pa protestanti, pa unijati, pa redom svi ostali otpadnici, pripadnici jeretičko-raskolničkog legiona (Dogm. Prav. Crkve, knj, III. Bgd. 1978, str. 209 – 212)[3] Bogoslovski pluralizam. koji doputa i odobrava Ekumenizam, nije nita drugo do relativizacija istine Sveti Marko Efeski: Nikada se, o čoveče, ono to se odnosi na Crkvu ne popravlja kompromisima; nema nikakve sredine između istine i lai. 3. ,,Pravoslavni ekumenisti budući ravnoduni prema istinama nae vere, doputaju sebi da priznaju kako i jeretici imaju svete Tajne. Prema Hristovom učenju, sjedinjenje čoveka sa Bogom vri se u svetoj Tajni Pričeća – svetoj Evharistiji (Vidi: Jn, 6, 51 – 56). Sveta Tajna Evharistije sjedinjuje ljude sa Bogom, pa ih samim tim i međusobno objedinjuje u jedno telo Hristovo, tj. Crkvu. (A uslov za to sjedinjenje – Pričeće, jeste da se ima i ispoveda vera Crkve, pa i vera u Crkvu – Jednu, Svetu). Otuda nema i ne moe biti Pričeća izvan Crkve. Duh Sveti, Koji pretvara Darove u Telo i Krv Hristovu, ne moe silaziti na skupove jeretika, koji su otpali od Istine. To vai i za ostale svete Tajne. Stoga, pričećivanje nepravoslavnih (ili sa nepravoslavnima), I n t e r c o m m u n i o n , koje praktikuju ekumenisti (u izjavama i u praksi), nije nita drugo do skrnavljenje svete Tajne Evharistije, hula na Duha Svetoga, Judin celiv, kako je govorio Otac Justin. 4. VI Skuptina SSC u Vankuveru jula 1983. godine. Tamo su 31. jula učesnici te Skuptine otsluili Ekumenističku liturgiju. Glavni liturgos bio je anglikanski nadbiskup Ransi, a sasluivalo je 6 protestanata, od kojih su bile i dve ene svetenice. U čitanju Svetog Pisma i izgovaranju jektenija učestvovali su i pravoslavni, antihalkidonjani i rimokatolici. Tako je rimokatolički biskup Paul Verner pročitao Jevanđelje, a pravoslavni arhiepiskop Kiril (Gudjajev, sada mitropolit smolenski) izgovorio sledeću molitvu: Pomolimo se da uskoro dostignemo vidljivu zajednicu u Telu Hristovom putem lomljenja hleba i blagoslova čae za jednim stolom. Ovom otvorenom bogohulnom cinizmu pravoslavnog arhijereja nisu potrebni nikakvi komentari. 5. Prisustvovanje pravoslavnih ekumenista na ekumenskim konferencijama (skuptinama, ansamblejama), povezano je sa prihvatanjem dogmatskih kompromisa i odstupanjem od Svetog Predanja, to je svojevrsna izdaja Pravoslavlja. U svesti pomesnih pravoslavnih Crkava (i klira i naroda), izmenilo se mnogo toga od vremena njihovog uključivanja u Ekumenski pokret. Moskovski Sabor 1948. godine imao je i izrekao izjave strogo pravoslavne. A sada? – Ditirambi u čast ekumenizma. Druenje sa ekumenistima raslabljuje savesti pravoslavnih. Zli razgovori kvare dobre običaje (IKor.15,33). Ekumenističko prijateljstvovanje (i druenje) slabi i brie granice među veroispovestima, rui crkvene ograde (naliva mutnu jeretičku vodu u pravoslavno vino i razvodnjava ga do neprepoznatljivosti. Episkop Artemije). Primer: Stav Moskovske Patrijarije prema ,,enskom svetenstvu. U Poslanici Svetog sinoda M. P. iz 1976. g. odlučno je odbačen ekumenski predlog da se dozvoli ensko svetenstvo, polazeći od toga da Pravoslavna Crkva smatra sebe obaveznom da po tom pitanju sledi svagdanju i opteprihvaćenu crkvenu tradiciju, određenu Samim Gospodom Isusom Hristom. Istaknuta je i činjenica da crkvena istorija ne zna za primere obrednog sluenja ena (MP, Br. 4, m. 1976. str. 9). [...]

  2. [...] ostaje isti.Takodje ukazujem i na greske pravoslavnih,odnosnoi na "Ekumenizam" lazni!! Izvod iz knjige „Ekumenizam – put koji vodi u propast“ Рубрика: Актуелно, Религија Аутор: Срђан Марјановић [...]


Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo