logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Актуелно, Друштво    Аутор: Весна Веизовић    539 пута прочитано    Датум: 11.09.2012    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Екумењарски заједно у миру Сарајево 2012

„Ако себи крава један пут допусти , да је змија посиса, онда она трчи сваки дан на одређено место , да је змија сиса. То је магија змије и болно задовољство краве.Што се змија више гоји то се крава више суши.

пише Весна Веизовић, 10.09.2012

***

Ах болно задовољство краве , како ће се брзо претворити у бол без задовољства! Јер када се млеко у вимену исуши , мораће крава змију крвљу хранити.И ако се не одвикне од кобних састанака , змија ће јој посисати и месо и мозак.“

Узмемо ли ову алегоричну причицу владике Николаја и компаративно је применимо садашњој ситуацији у Србији, где је крава свеукупни српски народ а змија сва она неман која се као црни облаци надвила над нашу земљу, односно сви наши непријатељи, било да су то шиптарски сепаратисти или нека од чланица ЕУ , или пак масони и језуити , или нека групација новонасталих имагинарних нација, бивших Срба или у крајњем случају сви они који се издају за политичаре видевши у политици јединствену добит намножавајући бирократију и сишићу Србију читавих 109 година. Јасно је да смо ми ослабљени народ, да стога змији није тешко да над нама употребљава своју „магију“ и лако манипулише са нама, поред те слабости народне треба имати у виду и губитак наше нације, а без националне мисли и националног плана само чудо је потребно да се народ спасе од потпуне пропасти. С`тога овде долазимо до потребе за трећим ликом, оним ко је требао да у народу изроди националну идеју и учврсти народну снагу а који је у нашем случају кључни проблем недостатка свега тога.

„ Изаћи ће домаћин да убије.Кога да убије: змију или краву?“

Овде владика Николај даје један логичан и здрав одговор, какав приличи сваком домаћину коме је пре свега стало до своје породице , оног што чини његово домаћинство и храниоца породице и основе постојања домаћинства , односно краве :

„Наравно змију“ .

Сада резимирајући све написано,намеће се кључно питање – Ако смо ту где јесмо, без основне националне идеје а чији савремени токови захвтевају национално уобличење, уз сву дисперзивност ,какво смо почели стварати десетлетјима пре 1903. а очевидно је да змију нико не тера са прага – Шта је у том случају наша влада, домаћин или подводач?

Западати у стање еуфорије и развијати неке илузије у виду наде у светлију будућност је, по питању садашње власт, чиста самообмана. Јер када спласне тај први утисак, уколико га је уопште и било, да је једна гарнитура гробара Србије напустила своја радна места, остаје нам само горак укус лажне победе. Суштински ништа се није променило, изузев једног , опет привидног стања, да садашњи више нису само једносмерни , већ су њихови погледи као разроког лешинара окренути и ка истоку и ка западу.

Када бисмо ту ситуацију пренели у поменуту причу тај четврти лик, исток би био један доктор који у замену за чашу млека лечи домаћинову болесну краву.Али овај домаћин није убио змију већ од змије добија нешто што је само њему знано и потребно а доктора подмукло лаже да не зна од чега крава болује . Међутим доктор схвативши да га домаћин обмањује одбија више да лечи краву и одлази, дижући руке и од краве и од млека.

Зато лешинари, подводачи илити лажни домаћини могу једно извесно време да седе на две столице али узети нас као мост између истока и запада , нећемо издржати, након тога можемо само спустити завесу и рећи –представа је готова. Доста пута је до сада било сличног сценарија али треба имати у виду да до сада ниједна влада није била истог расположења и према истоку и западу, и према својој болести и према оном ко лечи ту болест.

Можда је чак и могуће, мада ја искрено не верујем у то, да је сама власт потпуно несвесна пута којим се креће и да ће то бити последњи чин за њу , што апсолутно није никаква штета јер такав домаћин не заслужује опсатанак, но проблем је што ће нас повући за собом, стога опет смо на месту „бити или не бити“ , постојати или нестати.

Сада је све на крави! Али како је крава неразумно биће , даље ћу је називати народ, мада са друге стране , народ као наш, уплашен али и несвестан своје судбине , без колективне свести као заједнице , без заједничке нациналне мисли и поврх свега тога ослабљен и оболео , може се рећи да је његова свест равна крави.

Ми као држава представљамо један својеврстан пример цивилизацијског назадовања, улед економског и привредног колапса , сваки грађанин се враћа свом првобитном стању неусмерености и изгубљене „овце“. Не мало пута је свако чуо да је „рад створио човека“ што не треба давринистички схватити, да је човек евоулирао од мајмуна радом, већ опет кроз једну метафору. Рад је човеку пре свега испунио време које би он иначе као и сваки залудан човек употпунио неком, да се најпростије изразим глупошћу. Рад му је обезбедио опстанак кроз зараду , самим тим човек осећа да је потребан заједници и да је продуктиван , а затим и довољно вредан да своје способности може уновчити. Рад га је усмеравао и кроз рад човек учи. Без рада човек полако почиње да губе људске особине и постаје животиња која мора да лови да би преживела. Губи своју свест о неким вишим циљевима попут свеукупног добра целе заједнице, идеје о нацији , његово расуђивање у тој трци за егзистенцијом полако ишчезава и са таквим народом је врло лако манипулисати.

Зато је данас услед свих тих дешавања код народа отворити врата идеје о нацији, јер само национално јака држава може заменити места које имају крава и домаћин , другим речима само народ код кога је јасно изражена национална свест неће посрнути и изгубити и државу и народ и у том случају се може спасити безумне трке за основним животињским потребама , већ ће задржавајући своје достојанство мирним путем моћи стећи све оно што му припада.

Зар је потребно сумњати у свест србинског бића , тако створеног као јединственог у целом свету, да се може одупрети старим стегама истрошених људи , већ видим да народ осећа како никакве битне промене није било. Ништа ново није ова „промена донела“, а ни ново не мора одмах значити боље исто као што се ни „ново вино не сипа у старе мешине“.Не бих могла да кудим народ, јер из свега изнесеног очевидно је да је народ само жртва искривљених система и истих људи и њихових потомака ( никад није сврака родила сокола) и само онај ко мрзи свој народ може сваљивати кривицу намерних лоших одлука на њега.

Питање је тренутка када ће она златна струна која је у сваком србинском бићу усађена осетити зов онога који ће неприметно и тихо као вода ући, тада ће народ знати и осетити , јер та златна нит се не одазива на шкрипу демократских лонаца нити на социјалистичке букаче, нити напредњачку демагогију , већ на одговорност и љубав према свом народу.

И упорно Нам се те старе мешине нуде уместо да у нове и учиковите, пријемиве облике улијемо народну снагу, које има, јер да је није било и да та снага и сада не дејствује у србинскоме бићу, не би смо ни опстали и постојали након прохујалог пакленог столетја за Нама.

 

Свевлад Спаја Све Србе

 





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo