logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Актуелно, Друштво    Аутор: Зоран Јанковић    437 пута прочитано    Датум: 11.06.2012    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Рогатица из ваздуха

Ових дана из редова СНСД – а нападнут сам: зато што сам жив, због тога што пишем; посебно зато што пишем то што пишем, а истину пишем; посебно зато што не пишем хвалоспјеве властима, као што они пишу;

Пише: Зоран Јанковић, 10.06.2012

***

речено је да сам, зато, психички болесник и будала, да ширим смрад Рогатицом; власти кажу да лажем да сам новинар и да уопште и не знам да пишем; кажу да лажем да сам учествовао у рату, да лажем да сам рањаван… да лажем све што кажем.

Овим текстом желим, једино, да докажем да сам (још увијек) жив! И, наравно, да још увијек пишем.

Није проблем, навикао сам ја већ у Рогатици на ту ужасну политичку дискриминацију; на погром, прогон и страданије. Посебно у вријеме овог тоталитарног режима Милорада Додика. Чији је крах, ако Бог да а народ до памети дође, на помолу.

Тако, например, посљедњих година морао сам да полицији доказујем да сам радио на РТРС – у и „Радио Рогатици“. Тужило ме је да сам доставио општини фалсификовану документацију о радном искуству. Кривична пријава пала, еј није то шала! Прекршајна се покреће против лоповске „бураније“, за њу се плаћа казн (иц) а, а кривична је за оне праве криминалце. Превејане. За то се у затвор иде. Мене је сврстало у овај други ранг. Набиљежило ме је за „прдекану“!

Отишао, по позиву. Да дам изјаву. У полицију. Изјавио, отприлике, ово (кажем – отприлике – јер ко се још може сјетити, дословце, шта је рекао прије годину – двије) :

„Због тога што говорим истину, што не волим странку на власти, што Милорада Додика сматрам диктатором који уништава свој народ… ја сам у овој држави прогоњен, и шиканиран на сваки могући начин…“

Прекинуло ме и рекло ми да то не може тако, да ме нико за то није питао. Ја одговорио да ако мисле да потпишем изјаву у њој мора дословце да стоји то што говорим.

Дозволило ми. Напричао ја све што ми било на срцу. Зачинио. Допало ме да причам а да мене власт слуша; додијало ми обрнуто. Потписао. Шта је било са тим даље, не знам. Ко читао, ко не читао, ко се обрисао, ко не обрисао… Тиме.

Углавном, мене није затворило. А и како ће кад сам на оба ова медија радио око шест година. Нисам радио у некој приватној фирми, него у јавним медијима. На једном био уредник, на другом главни и одговорни уредник. Пратио сједнице НС РС, сједнице Владе РС, уређивао информативну емисију на јавном сервису РТРС, извјештавао за централни тв дневник…

Замислите само малоумност људи који су ме оптужили да сам све то – слагао!?

ОПЕТ МИ ПРИЈЕТИЛО „ПРДЕКАНОМ“

Поново ме звало. У полицију. Други пут. Опет – кривична пријава. Опет пријетња затвором! Ко да је затвор часа воде.

Отишао ја по позиву (а шта сам друго могао). Питало ме за неку потврду коју сам дао С. Б. Да ради на „радију 303“, а она (као) не ради. Да, био сам директор и главни и одговорни уредник тог приватног радија; подигао га из пепела на ноге, направио модел самоодрживог финансирања, концепцију програма, добио дозволу за емитовање од РАК – а… али не пишем овај текст да бих се хвалио.

Иако су сви злонамјерници из пресите власти то већ помисли. Код мене ти је: пишем дакле постојим. Кад не будем више писао знајте да ми је ситуација ко на Љубином гробу.

Елем, гдје сам оно стао? Да, испричао ја полицији да сам дао ту потврду; да лице ради на „радију 303“. И данас да ради. И не само да ради него води тај медиј. Додао бих: успјешно води у овим тешким временима за медије.

Ни тад ме није затворило. Пустило ме кући. Разочарало се због тога.

Ту моју изјаву, опет, ко читао ко не читао… и све остало, као и раније.

И ово вам морам исприповиједати. Па ћу доћи и до онога због чега сам започео.

Приликом једног од тих саслушања у полицији (да ли морам спомињати да никад раније нисам са полицијом имао посла у животу? Осим онда кад сам носио полицијску униформу ратовавши у њој!) ту се задеси и мој колега; колега по факултету. А и познајемо се. Нисмо у лошим односима. Може се рећи чак и да смо у добрим односима. Да он није у СНСД – у, а ја да нисам у п. М., можда би били и у одличним односима.

Он је у рату био – дезертер. Имали смо наређење да га ухапсимо чим га видимо. Сад је он шеф крим – службе а ја сам оптужени за крупни криминал; најкрупнији за – фалсификовање. Да ли ми је он узимао изјаву или неко други, не сјећам се. Само сам, у једном ранијем тексту, ваљда, написао да је то био он, па ми он грдно замјерио. Наљутио се на мене. А он је у СНСД – у! И власт је! И полиција је! И шеф је! Па је зато зајебано замјерити му се.

Кад смо сјели па попричали ја га питао: „Чекај, болан, ко ту треба да се стиди: ти који јеси био дезертер или ја који сам то написао“. Није ми децидирано одговорио.

Углавном, нисмо више добри као што смо били. Видим да се сад „кисело“ са мном поздравља. Преко „оне ствари“, рекли би некултурни.

Могу мислити како ће ми замјерити послије овог текста? Можда ће ме опет звати, опет подизати кривичну пријаву, опет узимати изјаве… Можда, коначно, и нађу начина да ме смјесте у ту њихову „прдекану“. Макар да ме под кључем задрже до тог фамозног октобра, док не прођу избори.

Нека, полако, проћи ће и њихова власт! Па ћемо се онда у очи погледати. Ком’ опанци ком’ обојци. Само се бојим да ће ме и та наредна власт прогонити. Зашто? Откуд знам, не знам ни зашто ме ова прогони! Ма шалим се, знам:

„Готов је, отпор, затворено због крађе“ кличем ја. Па нека ’апсе!

СРЕЋОМ У ГЛАВУ

Ето, дођосмо и до рањавања. У полицијској униформи. За које кажу да сам (и то) измислио.

Био је сами почетак рата. Деведесет посто ових на власти што су још су испијали кафе са припадницима противничке стране. По ноћи су стражарили око кућа а по дану се срдачно поздрављали питајући их: „Комшо, како башта? Биће добар лук ове године, накисло, јелде?“ А кад би ови прошли те „добре комшије“ нападале су на нас, припаднике резервног састава полиције, ријечима: „Пууу, глупи резерви полицајци, а што не преровисте усташу, сигурно је у гаћана имао скривен пиштољ!“

Ја избјегао из Сарајева. Једва живу главу извукао. Придружио се полицији. Као легалиста дошао у јединицу у коју сам и мобилисан био; још у септембру 1991. Године.

Добили смо наређење да из круга „Сјемећа“ извучемо неке дебеле лимове, којима су облагана возила, да би се импровизовали оклопњаци. Брзо смо упали у круг, кроз отворену капију, ко Хогари. Ничија зона. Навалили на оне лимове. Они тешки ко… ко власт Милорада Додика што ми је тешка данас. Прпа, тек рат почео; ради стражњица ко она морска животиња што се римује за пежоративним називом задњице. Не пуца нико, ни они ни ми. Ја мало носио па се уморио. Онда их „покривао“ а они носили. Лимови дужи од камиона, не може да се затвори задња страница. Кад камион крену потрчах за њим. Хтио сам их пропратити кроз капију па наскочити на задњи дио. Ваљда видио у неком филму да тако раде. Сустигох камион и наскочих.

Плану пуцањ. Ко гром из ведра неба. Нешто врело опржи ме изнад десног ока. Топла текућина зали ми очи. Обневидјех у трену. Још не знадох шта ме снађе. Камион нагаса а ја се прихватих руком за онај један лим. Неко некога псује због нечег. „Слијеп сам, погодило ме у очи“ проструја ми ужасна мисао кроз главу. Обрисах крв… провидјех. Добро је!

Брзо смо били на нашој територији. По мени се баци један саборац и поче кукати „Куку мене, брате, убих ли те“! „Ниси ако ме сад не удавиш“ нашалих се. Камион стаде. Пипају ме они; пипам се ја. Од ногу до главе. Нема нигдје ништа осим што крв шикља изнад десног ока. И рупица. Изнад тог ока.

Одведоше ме у стационар. Дежурни доктор, (не сјећам се ко је био) прочепрка по рани, нађе комад пушчаног зрна и извади га. Заустави крварење и залијепи рану. Вратише ме право у јединицу јер је рана била површинска. Глава је добро прокрвљена па свака повреда изгледа страшно!

Објаснише ми да ме је ранио саборац. Нехотично. Онај што је скакао по мени и кукао. Мој друг Ц. И данас ми је друг. Човјек са откоченом пушком наскакао на камион у ходу; једном руком хватао се за страницу, а друга се по аутоматизму згрчила на обарачи. Опалило. Мене ранило. Срећом у главу. Свакоме се то могло десити.

Замислите само колико људи морају бити безобразни па да и помисле да сам све ово измислио!? Само не би ли ме направили лажовом, па да ми читаоци не вјерују кад пишем о лоповлуцима власти!

А сви борци из групе (хвала Милосноме Богу) и данас су живи. И живи и здрави. Укључујући и Ц. Ено га унуцима, пред кућом, направио прави, мали, приватни парк. И мени даје пелцере ружа.

ПОНОВО (СРЕЋОМ) У ГЛАВУ

Прва година рата. Средина љета. Држали смо само једну четвртину Рогатице. Положај нам је био у стамбеној згради. У стану. На стану француски прозор. Навукли смо ролетне да нас непријатељски војници не виде. Ипак смо оставили неких тридесетак центиметара кроз које је осматрао стражар.

Тих дана очекивао сам да ми радио – аматери јаве да сам постао отац. По први пут. Због тог ишчекивања био сам страшно нервозан.

Не знам око чега смо петљали Д. И ја. Не сјећам се више. Знам само да смо нешто заједнички прчкали. Ваљда око неког оружја. Сјећам се да смо се сагнули скупа и да су нам главе биле тик једна поред друге. Само што смо одмакли главе којих пар центиметара лице ми засу нешто топло. Већ сам познавао тај осјећај. Рањен сам. Опет изнад десног ока. Опет очи пуне крви. Само овај пут одмах осјетих и бол. Прилично оштру. Обрисах крв. Д. Се превијао од бола и држао за руку. Саборци нам притекоше у помоћ. Ставише нам прве завоје и превезоше нас у стационар.

Пут је заобилазио дио града под контролом непријатељске војске, водио ливадама и сеоским сокацима, па путовање прилично потраја.

Дежурни доктор у импровизованом стационари био је др Шацо. Процијени доктор да је беспредметно да се сатима возимо макадамом до болнице у Подроманији; да су нам ране површинске и да их он може збринути.

Полеже ме. Једна медицинска сестра главу ми узе у крило. Доктор је, без анестезије, чепркао по рани. Вадио је гелере. Неколико их извади. Прегледа ми и остатак десне стране тијела. И ту нађе пар гелерчића. Закључи да се ради о распрснутом зрну али и комадићима обичног жељеза, па му не би јасно чиме смо то рањени.

Кад заврши са мном доктор преузе Д. Он је примио више гелера од мене, па и вађење дуже потраја. Рука, раме и дио плећке били су „ишарани“. Доктор закључи да је саборац примио гелере који би мени унаказили лице.

Док нас је превијао одјекивала је пуцњава из дијела града гдје је наша јединица држала линију. Ријешисмо само да се јавимо кући, па да се одмах вратимо на положај. Ко зна какво је стање. Дезинформације тих данас кружиле су истом брзином као и меци. Боље да нас виде укућани него да им неко преприча. За мој фластер на челу ријешисмо да кажемо како ме је ударила наша чаура од бровинга.

Моји су били у викендици у Пјешевици. Чуше ауто па изађоше. Мајка ми се обрадова. Видје залијепљено чело па јој сјена пређе лицем. Ја одмах почех да објашњавам како ме је ударила наша чаура. Мати ми приђе, пољуби ме, једном руком загрли, а другу ми стави на груди. Том руком на грудима, на мјесту гдје је требало бити дугме на кошуљи, нађе забоден повелики комад кошуљице зрна. Као да га је она ту оставила. И прије него што стигох да реагујем раздрљи ми кошуљу… указа се туфер на рамену, туфер на грудима, на руци… она поче кукати. Оцу грунуше сузе, баци се по мени и поче ме љубити. А није ме пољубио још од како ми је женидбу честитао.

Чим се завршише дирљиве сцене са породицама вратисмо се на положај. Линија полуактивна; припуцава се али се снаге не помјерају. Обиђосмо мјесто гдје смо погођени. Метак прошао кроз стакло и погодио тачно ондје гдје су се наше главе налазиле секунду раније. Погодио је цијев од радијатора, баш између наших глава. Цијев прсла ко леденица. Нас засули дијелови покидане цијеви и зрна. Један пуцањ. Снајпер. Упратио нам кретање кроз дио француског прозора непокривен ролетном. Да је ролетна била само којих десетак центиметара више подигнута због близине линија видио би нам чак и изразе лица. Теже би било промашити него погодити.

И данас носим тај гелер у глави. Учаурио се и доктори кажу да нема потребе да се дира. Двије рупице изнад десног ока, удаљене не више од једног центиметра, није могуће невидјети на моме челу.

КОНАЦ ДЈЕЛО КРАСИ

Ето, тако сам нерањен, док сам нератовао, онда кад ми др Шацо није вадио гелер из главе у импровизованом нестационару на неотпаду на неЛужници.

Ова прича не би била потпуна, а ја не бих био ја, кад бих пропустио да кажем и да је онај полицајац са почетка приче, онај СНСД – овац што би ме волио видјети у „прдекани“, био дезертер док сам ја рањаван у полицијској униформи. А да је он данас шеф у тој истој полицији за чије стварање сам ја крв пролио. Док за мене, упркос скраћеницама и испред и иза имена, у Републици Српској нема никаквог посла; да преживљавам бавећи се пољопривредом.

Да је актуелни СНСД – ов начелник општине Рогатица Радомир Јовичић, у вријеме кад су се дешавали исприповиједани догађаји, био задужен да беспријекорно функционишу пећи једне сарајевске фирме којом је руководио, а чији је главни задатак био да пече хљеб Армији БиХ. И да је то радио пуних шеснаест мјесеци рата.

Да је кандидат СНСД – а за новог начелника Рогатице, Милорада Јагодића, апстинирао од рата због“херојске“ болести – хемороида. Али да га „страшна болест“ није спријечила да, у току рата, засједе у фотељу директора „Агрокомбината“; да фирму прода себи и својим најближим, а онда да пређе у шумско газдинство „Сјемећ“. И да постане један од најбогатијих Рогатичана. И то му мало него хоће да управља цијелом Рогатицом. Гладне очи нико нахранити не може.

Да је др. Шацо, Слободан Планинчић, данас предсједник ОО СНСД – а у Рогатици, и да ове оптужбе да сам психички болесник, будала, лажов и смрдљивац, никако нису могле проћи а да он не зна за њих. И да мора да зна да ћу узвратити. Макар тако што ћу написати како су се и чиме он и колега му сагорели оне ратне године. Кад је званична информација била да се пекли кафу на шпирит па је шпирит плануо. А мога бих писати и о томе ко му је помогао у изградњи куће.

Да ли је у Републици Српској, и у Рогатици у њој 2012. Године, немогуће писати истину а да ти се та истина не обије о главу? Разбивши је. Жешче него они гелери у рату!

 

Пише: Зоран Јанковић

П. С. За оне који вјерују али воле и да провјере ево линка до мјеста на коме кажу да сам психијатријски случај, будала и лажов само зато што пишем истину: http://podrinje.in.rs/forum/showthread.php?tid=3540

 




2 коментара у вези “Прилажем доказ да сам (још увијек) жив”
  1. Treba i takvih SRBa da bude medju nam, koji nemaju dlake na svome jeziku, da bi se tako kroz pisanje njihovo mogla saznati istina prava! Zato SRBine brate, pisi i dalje istinu pravu i zivio ti nama na mnogaja ljeta!

  2. Pisi nam ponajvise o nase bosanskom caru Trajanu, i njegovim kozijim usima: tajnim racunima i drugim “vrlinama”. Neka tvoje pisanje Zorane bude poput pistaljki od vrbovog pruca u rukama mladih pastira, koje neprestalno sviraju istinu pravu, kako nas bosanski car Trajan ima kozje usi: tajne racune po inostranstvu, poneki takodje u domacoj banci, i zato mnogo mladih ljubavnica koje ga vole po zadatku.

    Dok je UDB-a bila u zivotu, ona je savjesno brinula o svim nasim politickim emigratima. Mnoge SRBe UDB-a je ozenila, a jos vise ima onih SRB-a kojima je UDB-a brakove razvela. UDB-a je bila nasa sudba. Znala je nase emigrantske sklonosti, ukus, vrline i mane, i tada za djevojke nismo brinuli. Po zadatku UDB-e same su kucale na vrata nasa.

    Sada o tome brigu vode, nekadasnje UDB-ine tajne gazde. Oni iz senke sada prate nasa pisanja i nas rad. Ponekad se smiluju da nam kao pomoc u nasoj borbi za SRBsku slobodu, i poneku svoju djevojku posalju. Moram da ti priznam, nisu kao one “nase” djevojke iz UDB-e, mlade i lijepe, nego istrosene: ruzne i sebicne kao i sluzbe iz kojih dolaze!

    Jedino bosanski “car Trajan” ima tu privilegiju da na svojim putovanjima po svijetu za dobre pare dobijene od SRBske sirotinje raje moze da ima lijepe i mlade “sluzbene pratilje”. Sta ces brate Zorane, “ko umije njemu dvije”!


Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo