Вести

Бити или пити?

Истог дана када је Путин имао иногурацију у Русији и цела Русија славила јер је добила национално опредељеног председника, наш народ је одабрао још једном највеће зло. Зашто?

Весна Веизовић, 12.05.2012

***

Да се на изборима крало – крало се. Али покрасти толико делује крајње немогуће (мада никад се не зна, најновија открића опозиционих странака инсинуирају да је крађа била нечувена), да је било куповине гласова било је и тога, превара, лажи, обећања које немају никакве везе са реалношћу, све укупно кад се сабере било је, али да ли је то пресудно утицало на изборну вољу питање је. Но, оно што се осећало у предизборној кампањи, као уосталом и последњих година у Србији, је недостатак наде. Као да опозиција није веровала да може да победи на овим изборимам, па стога није успела да народу поврати изгубљену наду. Годинама већ у рату, беспарици, беди и јаду, ненаучен на било шта добро, народ је једноставно престао да верује и помирио се са судбином, а опозиција изгледа није успела да му улије преко потребну енергију да је промена могућа, да је рушење режима реална опција. Народ је разбацао гласове и тиме као да је рекао да никоме не верује, односно да ниједну од понуђених концепција наших политичких магова не схвата озбиљно. Вероватно су услед тога гласове имали и жути и СПС у оволиком броју (од којих је један значајан део готово сигурно покраден).

Не зато јер народ верује да ће га Тадић извући из беде у коју га је увукао, нити зато што мисли да ће Дачић успети својим квазинационализмом да поврати територије које је његов ментор давно продао. Како ствари стоје изгледа да није имао поверења ни у Тому, јер иначе би овај успео да освоји бар за неколико процената више гласова. Народу као да је јасно да ова гарнитура политичара нема шта афирмативно да понуди и он је једноставно престао да се нада и верује њиховим програмима и причама. Но и поред свега тога (губитка наде у политичаре) народ је изгледа, како јављају све опозиционе партије, покраден. Да демократе нису имале никакве шансе да победе то је већини грађана било јасно. Да су узели неки разуман проценат то не би било тако чудно, али да победе на овакав начин и да им баш Дачић само три дана након избора опет поклони „изгубљено“ поверење томе се чак ни поједини аналитичари нису надали.

Како и зашто?

Сви су знали да ће на изборима бити крађе али како сада извештавају опозициони лидери, а све је вероватноћа да је тако, овако велика крађа је ипак изненађење. Неколико дана пре избора магазин Печат је упозоравао да постоје озбиљне индиције да гласови са Космета буду покрадени, а бројка од 261.000 непостојећих људи који би гласали, деловала је као научна фантастика. Са друге стране једна друга ставка, која је начелно много погубнија од тога што су жути на путу да опет поседају у исте фотеље, из којих још нису ни устали, је медијска кампања, која је неким делом уз помоћ својих режимских анкета и процена и допринела да се један мали број људи помири са чињеницом да ће жути однети победу па тако поједине резултати нису ни зачудили а неки су тако помирљиво са „остатком“ давали своје гласове црвено жутој кориди. Такође је занимљив изузетно велики број неважећих листића – умало да неважећи листићи пређу цензус . Ако је народ планирао да до те мере бојкотује изборе , не би се трудио да изађе на гласање.

Било како било овај пут истински победник избора, ако си имало регуларни, је управо Дачић. Са доста бољим резултатима него на претходним изборима Дачић је и овај пут одлучио на чију ће страну превагнуту тас на ваги. Док је само пре два месеца засењивао публику својим патриотским изјавама старог националисте „Нико не сме да вас лаже“ ( осим њега) и „овај режим се мора срушити“ (иако је и сам био део тог режима) он сада опет прилази својим добро познатим коалиционим партнерима, формирајући још једну владу. Исту!

Шта смо добили од ових избора?

Званично је за изборе влада издвојила 1,39 милијарди динара. Значи то је по глави становника око стотинак хиљада динара. Свако од нас је не желећи издвојио толико да политичарима омогући да нешто промене и шта смо добили? Ништа. Опет смо на истом месту, са истим људима, са истим лажима, али са сазнањем да ће нам ова година бити једна од најгорих у нашим животима а следећа…

Репресија, нове реформе које ће нас закопати и коначно уништити, губитак и ово мало социјалне правде, немаштина и хаос и наравно још гора економска ситуација у земљи ( ако је могуће). То смо добили. И то је тек почетак уколико се жутоцрвеној коалицији прудруже и љубичасти либералисти, не само да ћемо заборавити шта значи нормалан живот него ћемо осетити такав преокрет из кога ће нас, ако нешто после њих остане, генерације чупати.

Поемунуте странке су у изборној ноћи славиле. ДС је од среће заборавила и своју славу, најбитније је било да су фотеље задржане и да ће се посао наставити, Чедини су имали прославу на свом нивуо у цртама, док је код истинског победника, будућег премијера Ивице Дачића, било општенародно весеље у стилу Гранд параде. Уз спектакуларни ватромет, трубаче, скандирање Ивице Ивице, и симболичан одабир музичких нумера као што је „Не може нам нико ништа, јачи смо од судбине“, социјалисти су се управо захваљујући жутима као феникс издигли из пепела и најавили останак неокомунизма на власти, за бар још четири године.

На форуму Видовдана се пре неког времена појавила тема са симпатичним насловом „Мудар је дебели“, алудирајући на способност Ивице Дачића да се и поред свега одржи у политици. Са неколико стотина коментара, углавном новинских чланака, тема је употпуњена Дачићевим гафовима који су испоставило се све до једног одлични политички потези. Наравно одлични само у случају њега и његовог напредовања али потпуно погубни за народ и државу.

Тешко је не сетити се како су неславно прошли социјалисти после петог октобра, очерупани Ивица се гицао и копрцао док није успео да поврати гласаче националне левице и да их опет сједини, истина не одмах у великом броју, али знање се свакако на крају исплатило и мали Слобин се високо уздигао. И то не само да је тако вешто успео да учествује у предизборним представама, већ је крађу, наравно уз помоћ жутих извео много боље од свог ментора. А поред свега тога успео је у још једној ствари –успео је да споји и нађе заједнички језик са демократама.     Истина то је често радио и Милошевић али до сада јавно спојити те две „идеологије“ било је тешко.Међутим у његово време, владавине социјализна опозиција је била опажајнија и опипљивија него данас.

Да су ту у питању две идеологије, два концепта, то би сигурно деловало немогуће, него је у питању једна идеологија, пуног џепа новца. Коначно да ли је могуће да смо постали једна хипнотисана гомила над којом влада страх, заробљени у једном од кругова дантеовог пакла у који смо насамарени лукавошћу жуто црвених упали и сада тумарамо по ходницима тражећи излаз или смо једноставно помирени са сосптвеном пропашћу на чијој смо ивици већ годинама?

Неко и на то има тачан одговор! Једно је сасвим сигурно а то је да мањина опет влада већином само захваљујући добро испеченом занату, искуваном и препеченом неколико пута за шездесет година. Уколико неко каже да се нисмо макли од 1944., није истина, померили смо се, сузили, пуно нас је мање и тај број се смањује из дана у дан а самим тим губи нам се и шанса за опоравак. Доста људи је имало приговор на моје текстове у којима само пишем о томе шта не ваља, занемарујући решење.

А решење нам је пред очима, нуди нам се из дана у дан. Ово је коначна ситуација када треба прогутати јак его, који нам је свима својствен, када не требамо глумити првог и најпаметнијег, већ прихватити могућност која нам се пружа да се коначно ујединимо у једну опозицију, народну, да искористимо сваког грађанина Србије који је спреман за борбу. Јер нико од нас није рођен као демократа, нити напредњак, радикал или дверјанин, ми смо само Срби и као такви треба да подржимо и изађемо на протесте, које опозиција уколико хоће да реализује народну енергију мора да организује. Покажимо тако оним који ће можда доћи да у нама још има снаге да се боримо и против садашњих али и будућих који не буду радили у интересима Србије. У супротном , због свог поноса и гордости, нећемо имати за шта да се боримо.