Вести

Nova knjiga o obnovi crkava putem Memoranduma – „Neodrživa obnova“. Svi akteri ovog poraznog procesa obnove, sa srpske strane, moraju biti isključeni iz svih budućih procesa obnove.

+++

U izdanju Eparhije raško-prizrenske i Ministarstva za Kosovo i Metohiju Vlade RS nedavno je objavljena knjiga „Neodrživa obnova“, o tome kako se, već pune tri godine, sprovodi Memorandum za obnovu srpskih svetinja na Kosovu i Metohiji.

Knjiga na stotinak strana sadrži dva Izveštaja o rezultatima obnove (uz komparaciju sa zvaničnim Izveštajem KSO) – mr arh Gordane Marković i prof dr Milana Glišića sa Arhitektonskog fakulteta u Beogradu, Saopštenja za javnost izdata neposredno nakon potpisivanja Memoranduma 2005, tekst obraćanja Episkopa Artemija ambasadorima SB UN aprila 2007, kao i predgovor prof dr Slobodana Samardžića (tada aktuelnog Ministra za KiM).

Kompletan sadržaj navedene knjige možete preuzeti ovde (veličina dokumenta je 3,5MB). Knjiga je bogato ilustrovana fotografijama, koje upečatljivo svedoče o fijasku ovakvog procesa obnove i propasti Memoranduma, potvrđujući da je čitav proces obnove praćen zvaničnim Izveštajima, koji su netačno i neobjektivno izveštavali o urađenom, kako bi se u javnosti stvorila lažna slika o uspešnosti obnove. Tvorci ovih Izveštaja bili su upravo Komisija za sprovođenje obnove i, nažalost, manastir Visoki Dečani, odnosno pomoćni Episkop Teodosije Šibalić.

Ova lažna slika o uspešnoj obnovi, s jedne strane, bila je u funkciji stvaranja i promovisanja nezavisnog Kosova, dok je s druge strane, porazna realnost neuspešne obnove bila u funkciji zatiranja srpskog nasleđa i njegovog preotimanja od strane šiptarskog elementa, kao i daljeg ponižavanja srpskog naroda. Tragično i bolno je saznanje da su akteri ovoga procesa obnove bili upravo predstavnici srpskog naroda i, nažalost, velikodostojnici srpske Crkve.

Potrebno je memorandumski proces obnove srpskih svetinja osvetliti i sa nekih aspekata o kojima je do sada malo, ili nimalo, bilo reči.

Eparhija raško-prizrenska čvrsto stoji na stanovištu da je pre započinjanja procesa obnove porušenih srpskih crkava i manastira bilo neophodno izvršiti procenu štete. To je prirodan i logičan sled događaja – najpre proceniti koliko iznosi šteta koja je naneta rušenjem i zatiranjem srpske baštine, a tek zatim pristupiti ostalim koracima.

Eparhija je u tom cilju i započela proces procene štete još 2004. godine, nakon pogroma 17. marta, a dobijeni podaci trebalo je da budu korišćeni, između ostalog, i za sudski proces koji je Eparhija, pred Međunarodnim sudom za ljudska prava u Strazburu, pokrenula protiv četiri evropske države (Velike Britanije, Francuske, Nemačke, Italije), zbog njihove odgovornosti za porušenih 150 crkava.

Ova tužba Eparhije raško-prizrenske, koja je bila jedna od najvećih prepreka realizaciji ideje nezavisnog Kosova, povučena je, nažalost, samo nekoliko meseci nakon podnošenja, velikim nastojanjem i angažovanjem, najpre, manastira Dečani (pri čemu je taj angažman bio u tesnoj koordinaciji sa određenim krugovima iz SAD), a zatim i neopisivim pritiskom i insistiranjem od strane nekolicine Arhijereja (pre svega Mitropolita Amfilohija i Episkopa Atanasija Jevtića), opet po uputstvima koja su, preko međunarodnih predstavnika, dolazila sa Zapada.

Odmah nakon izdejstvovanog, prisilnog, povlačenja tužbe (januar 2005), koja je imala za cilj ostvarivanje svojih prava i sankcionisanje odgovornih za počinjene zločine nad Srbima i srpskom baštinom, isti, već pomenuti, akteri pristupili su realizaciji novog procesa (i ovoga puta po uputstvima i diktatu koji je dolazio sa Zapada, iz Amerike i zemalja Evropske Unije) – primeni Memoranduma za obnovu porušenih crkava (mart 2005).

Jedna od najtežih, po srpske interese, posledica primene Memoranduma jeste upravo sanacija porušenog bez prethodno izvršene procene štete. Na ovaj način, nakon povlačenja tužbe, pomenuti akteri pokrenuli su proces „obnove“, kojim će biti uklonjeni tragovi zločina, bez postavljanja pitanja odgovornosti zločinaca (Šiptara i nekolicine zapadnih zemalja) za učinjeno, čime su počinioci i odgovorni za učinjene zločine suštinski abolirani, a istovremeno su, dobro smišljenom i organizovanom propagandom, isti akteri govorili samo o nepostojećim uspesima „obnove“, dovodeći tako javnost u zabludu da se na tom planu dobro napreduje, zamećući, pritom, činjenice koje svedoče o pravom karakteru obnove i postignutim rezultatima na terenu!

I umesto da pokrenu pitanje odgovornosti za počinjene zločine, ovi akteri pokrenuli su „obnovu“ putem Memoranduma, koja je dodatno dovela do prekrivanja stanja u kome su svetinje bile nakon stradanja, onemogućavajući, na taj način, ispravnu i preciznu procenu načinjene štete, stvarajući, pritom, amneziju kod generacija srpskog naroda, i utisak kao da se nije ništa desilo, te da će se sa „komšijama Albancima“ i ubuduće živeti „lepo kao pre“, podržavajući na taj način tendenciju da se zločincima omogući da se slobodno i neometano kreću, i verovatno, kasnije nastave posao koji su već započeli.

Ni od strane institucija države Srbije, međutim, u proteklom višegodišnjem periodu, nije došlo do inicijative da se pokrene proces procene štete. To bi, upravo, bio jedan od vidljivih pokazatelja da država Srbija srpsko nasleđe na Kosovu i Metohiji smatra svojim, da brine o njemu sa pažnjom dobrog domaćina, te da će učiniti sve da ga zaštiti od daljeg uništavanja i omogući njegovo vaspostavljanje u stanje, da bi opet moglo služiti interesima i potrebama budućih generacija srpskog naroda.

Eparhija raško-prizrenska i na ovaj način upućuje apel novoformiranim vlastima Srbije, da se priključe inicijativi Eparhije i suštinski pomognu proces procene štete koji je Eparhija ponovo započela.

Jedan od najspornijih elemenata memorandumske „obnove“, u izvođačkom smislu, jeste statička stabilnost objekata koji su obnavljani. Pored svih ostalih izvođačkih propusta koji su činjeni u procesu „obnove“, ovi propusti mogu imati najozbiljnije, čak i tragične posledice. I to je prisutno na ne malom broju objekata. Navešćemo ovde samo nekoliko primera, oslanjajući se upravo na navode iz knjige „Neodrživa obnova“.

Tako za crkvu svetog Đorđa u Prizrenu (koja je, inače, ponos Komisije za sprovođenje obnove) u knjizi doslovno piše: „Konstrukcija krova je izvedena van svake konstruktivne logike, i oslanja se samo na, požarom oštećene, fasadne zidove, što ugrožava stabilnost objekta“, kao i „Zašto je za više tona povećana projektovana količina čelika i sige u krovu?“, da bi usledio zaključak „opterećenje krova je oko 600 tona, deo se prenosi na obimne zidove koji su bili izloženi visokim temperaturama, čija nosivost nije ispitivana“.

Ko će smeti, imajući navedene podatke na umu, da uđe u ovu crkvu kao korisnik? I ko će snositi odgovornost za eventualno ponovno rušenje crkve, zato što je na oštećenu i oslabelu konstrukciju obnovom naneto opterećenje, ovoga puta mnogo veće nego što je bilo pre rušenja, i veće nego što je projekat predvideo? Da li će odgovorni biti samo (nestručni i zlonamerni) šiptarski izvođači, ili i oni srpski predstavnici, koji su im dopustili da se na ovako grub način poigravaju sa našim nasleđem?

Skoro istovetna situacija je i u manastiru Deviču, gde se „rekonstrukcija Centralnog konaka vrši bez ikakve konstruktivne, tehnološke i restauratorske logike. Na neojačanim zidovima suterena i prizemlja gradi se još jedan sprat, a i to se radi bez ikakvih seizmičkih ukrućenja“. Priložene fotografije u knjizi, uz iznete analize, najbolje svedoče neodrživost i politički karakter sprovođene „obnove“.

Crkva svetog Ilije sa Parohijskim domom, Salom za narod i grobljem predstavlja „eklatantan primer kako ne treba raditi zaštitu i rekonstrukciju… ta rekonstrukcija je urađena tako loše, da potpuno kompromituje građevinsku struku“.

Na kraju navodimo i primer „obnove“ episkopskog dvora u Prizrenu, gde „konstruktivni elementi armirano betonske tavanice uopšte nisu sanirani posle požara, koji je, usled velike količine uglja u suterenu, trajao petnaestak dana“; ovi konstruktivni elementi „više liče na izgorelu drvenu građu nego na beton koji je bio izložen požaru“. Ne učvršćujući ove „konstruktivne elemente“, čija je nosivost rapidno oslabljena (te zbog toga potrebuju zamenu novim konstrukcijama), šiptarski izvođač je na njima izveo sanaciju, stvarajući tako iluziju obnove. O bezbednosti onih koji bi trebalo da stanuju u tom objektu, i o odgovornosti srpskih činilaca, koji su sa oduševljenjem pozdravili „obnovu“ episkopskog dvora (bogato, svakako, nagradivši ovaj „rad“ Šiptara), treba li išta i govoriti?

Na ovaj način stvorena je groteskna situacija – Šiptari su porušili i zapalili srpske svetinje; za zločine koje su Šiptari počinili, nisu kažnjeni ni organizatori, ni izvršioci, ni pomagači; nekolicina „moćnika u krilu SPC“ sprečavaju pokretanje sudskog procesa protiv odgovornih za zločine i njihovo adekvatno sankcionisanje; Šiptari obnavljaju porušene svetinje (vrlo je moguće da među njima ima i onih koji su ih rušili), te novac odvojen za obnovu onoga što su porušili ide njima; radovi su (zbog nestručnosti ili zbog namera) veoma loše izvedeni, sa mogućnošću i tragičnog razvoja, te će, u ne tako dalekoj budućnosti, biti potrebno novo ulaganje za ponovnu obnovu; Šiptarima se ovako organizovanim procesom „obnove“ otvara mogućnost da stiču iskustvo i reference za obnovu srpske pravoslavne baštine (što do sada nisu imali), te da okončaju proces preuzimanja nadležnosti nad brigom o pravoslavnoj baštini i u potpunosti istisnu institucije države Srbije i SPC; takođe im se otvara mogućnost da, s obzirom da su dali novac za podizanje/obnovu, i rad i znanje, još bezobzirnije svojataju srpsko duhovno nasleđe, nazivajući ga „albanskim“ a ne srpskim;…….

Uza sve to, određeni krugovi u SPC (oni isti koji forsiraju i sprovođenje Memoranduma, bez obzira na sve štete koje zbog toga trpi srpski narod) nastoje da se pristupi osvećenju „obnovljenih“ objekata i čak, da se izvrši prijem episkopskog dvora u Prizrenu, i pored nebivalog gaženja Ustavnih principa i vekovnih propisa kanona Pravoslavne Crkve, kao i pored svih propusta i nedostataka građevinske prirode i neprihvatljivih rizika strateške prirode, koje nosi ovaj čin.

Eparhija raško-prizrenska čvrsto stoji na stanovištu da je model obnove srpskih svetinja prema Memorandumu – neprihvatljiv, da se zbog njegove pogubnosti i štete koju je do sada naneo – mora odmah zaustaviti (a predstavnik SPC u Komisiji za obnovu, pomoćni Episkop Teodosije Šibalić, kao i predstavnik ministarstva kulture, g-đa Vera Lončarski, odmah razrešiti dužnosti i povući iz Komisije), da treba ustanoviti i usvojiti model održive i uspešne obnove, koji već primenjuje Eparhija (na principima koji će omogućiti istinsku brigu, očuvanje i obnovu srpske kulturne baštine na Kosovu i Metohiji), te da današnji akteri, podržavaoci i promoteri „obnove“ prema Memorandumu (zbog odgovornosti koju nose za favorizovanje ovakvog načina obnove, i zataškavanja neprihvatljivih propusta i rizika) moraju biti razrešeni učešća u obnovi, i isključeni iz svih budućih procesa obnove srpskih svetinja na Kosovu i Metohiji.

Pres odeljenje
Eparhije raško-prizrenske; 

28 jul. 2008

Podebljanja, format i ilustracije -novinar.de (Sve ilustracije su iz knjige „Nedrživa obnova“ )