logo logo logo logo
Рубрика: Актуелно, Религија, Друштво    Аутор: Gorica Trkulja    728 пута прочитано    Датум: 13.08.2007    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

ПомирењеРане једног помирења  ”Рекох, да душу своју спасим…” Српска је њива запуштена и напуштена. Ретки су прегаоци на духовном пољу и још ређи жртвеници. Српство је у двадесет први век ушло збуњено и разједињено. Изгнано из вековне духовне колевке, померено са духовних хранилишта, напукло, заправо испуцало од жеђи за духовним нектарима на којима је узгајано и узрасло.

пише: У Торонту, децембра, 2004.г., Горица Тркуља
Померено са пута духовног и националног препорода и изгубљено на беспућима и идеолошким странпутицама које воде даљем разједању националног ткива.

Ужасно су болне поделе националног тела и поделе у души. Те ране само привидно зарасту, али само је тренутак један потребан да се поново отворе. И да боле јаче и жешће но при настајању.

Болујем ране подела српског тела и српске душе. И не знам да ли више боли покидано и обескућено Српство, расејано широм земљиног шара или клонули дух, сможден дуготрајним безбожним тровањем. Деценијама је храњен духовним отровима који разједају српску корене и српску душу…

Гуши ме суза коју морам да исплачем…

Тражим корене српских подела и раздела. Откуда су и зашто су тако дубоке?

Да ли је то неиспричана прича о поразима и победама, непризната истина о  тежњама , стремљењима и падовима?

Јесмо ли икада имали истинска измирења?

Какви су нас циљеви водили када смо постизали краткотрајна измирења и привидна привремена јединства?

Можда помирење још од времена Светог Саве међу браћом не беше искрено, па су поделе остале да прожимају и разједају Српство? Или су поделе дубље и допиру до библијских времена? Куда воде и има ли им броја и краја?

Ниска питања као да у бескрај води. А нема одговора… Само страх, стрепња, немир, брига и очај… и нејасне слутње…

Једну патњу и једно страдање данима промишљам…И борбу…Страдање, патњу и борбу српске националне емиграције.

Стара је истина да је најтеже кад се слобода и Отаџбина губе. Зато је вековима васцело Српство гинуло за веру, слободу и Отаџбину.Њих се Српство никад није одрицало. И све те жртве на небо су се ваздигле и небеску Србију саздале. И напаћену српску душу Богом испуниле.

Плачем страдалника искрено плаче само страдалник. За изгубљеним искрено жуди само губитник. Патња и страдање су семе из кога је најлепшим цветовима процвала српска душа и Српство подизала до небеских висина.

Подвиг страдалаштва води у више духовне сфере. А с висине се и боље и јасније види…

Зато је сусрет  са истинским патриотама, подвижницима Трећег српског устанка за мене јединствен доживљај, а сазнања о њиховој борби и страдању за Српство и духовност  највиши  национални универзитет.

Прошли су сва страдања и чистилишта, и пред Богом мирно стоје уверени у исправност своје жртве. Непоколебљиви на свом путу очувања вере и својих српских корена.

У вртлогу нових тражења у једном историјском тренутку талас безбожништва и ”новог светског поретка” и  нове светске подвале православним народима,  захватио је, ишчупао и развејао по белом свету цвет српске слободарске мисли и најздравији део верујућег Српства.

Божански поредак је рушен, а његови следбеници прогоњени.Настало је време безбожника. Као у време рађања Хришћанства.

Било је то време прогона и погрома Српства. Комунистичко-безбожничка неман прождирала је свакога ко се усудио да Бога и Српство спомене. Ново време затирало је трагове хиљадугодишње српске оданости Богу. У Отаџбини су рушене и скрнављене цркве, и затирана свака слободна, национална и богоугодна мисао.

Највеће скрнављење изазвао је тајни продор комуниста у црквене кругове када почиње разједање српске суштине.

На нашу страшну несрећу, још траје борба Српства и те незнабожачке немани.  Сада је она прерушена, маскирана и веома опасна, јер је  смртно рањена.

Подсећам на шездесете године које су светом шириле мит о успешности јединственог друштвеног уређења у Југославији утемељеној на српској крви и српским жртвама. Срби су себе несебично уградили у неодрживу заједничку грађевину тадашњих победника и поражених.

Данас су улоге потпуно измењене, јер је Српство покушало да превазиђе себе дајући своју душу југословенству, и са пораженим јужнословенским нацијама саградило заједничку кућу. Али, заједница опстаје само ако је сви желе, ако сви у њу улажу, ако почива на искреној љубави, или заједничким интересима.

Национална, четничка емиграција је проблем угрожености српских националних интереса одмах уочила и све време се залагала за другачије уређење српске државе.

Помињем шездесете када је српска национална емиграција доживела страховит ударац који  још ужасно боли.

Тада је комунизам пожелео да убије и последњу слободну српску мисао, да једино неоскрнављено српско упориште разори. Поражени аустроугарски војник , преобразио се у диктатора и  као ”највећи син свих наших народа и народности” наставио је свој рат са Србима.

Устремио се ђаволов син на слободну, српску, пре свега четничку емиграцију и успео да преко самог Патријарха Германа и највиших црквених великодостојника разбије духовно јединство православне и светосавске Српске Цркве, и створи још једну рану подела у, комунистичким злочинима и злоделима, већ рањену српску душу.

У грчевитој и очајничкој борби слободне, непокориве српске мисли, искрене и  потпуне преданости начелима прадедовске вере са безбожничко-комунистичком идеологијом која је зашла у најтнаније поре српске душе, у нашу, свету, саборну и апостолску цркву,  родила се Слободна Српска Православна Црква.

Слободна црква у слободном свету…

Постављена на светосавске темеље, вођена несаломивим духом Владике Дионисија устоличила се у Новој Грачаници, са десетинама хиљада верних божијих слугу, оданих своме Отачеству.

Слободоумни Срби слободом су овенчали своју цркву, истовремено жалећи за утамниченом мајком својом. Одрицали су се свега градећи цркве широм Америке и Канаде, Аустралије , Новог Зеланда и широм Западне Европе  да тако свој дух уздигну. Све по угледу на славне Немањиће. Јер, Срби своје постојање и трајање својим црквама  обележавају. Ти су белези препознатљиви, и Богу драгом угодни.

Комунисти су и тада и овде, у изгнанству, делили српско, а недељиво, и отимали прадедовско, а неотуђиво. Настао је још један,  дотад невиђен прогон оних који су Отаџбину морали  напустити, јер им живота у њој није било. Настављен је прогон оних који су утекли пред усташким ножем, оних који су преживели јаме, Јадовно, Јасеновац, Козару, Градишку, Зеленгору… Због припадања Светосављу и равногорском покрету. Прогон  прогоњених чији су најближи већ убијени само ”због крста са три прста”.

Одолевајући злу стара српска емиграција опстала је и остала очеличеног духа и прочишћеног ума.

Још трају и боле ране тих подела и прогона…

А онда, почетком деведесетих прошлога века када је комунизам Божијом вољом бачен на сметлиште историје, где се данас грчевито бори и грца, национална емиграција се понадала да је Српство у Отаџбини спремно и дорасло новим изазовима па је братски пружило руку помирења, руку праштања и руку подршке за време страшних ломова које окорели борци за српске националне интересе увелико слуте…

Многе су сузе потекле из уцвељених очију жељних ”свога старог краја”… Многе су наде узлетеле из очајних и увређених, на правди Бога прогнаних, душа српских… Наде да ће још једном пре смрти омирисати вртове свога детињства, да ће се помолити Богу и пољубити икону у цркви у којој су крштени… где су на причест одлазили, или где су венчани, …ако још постоји… Пробуђене су дуго потискиване наде да ће своје кости оставити да леже поред костију својих намучених и славних предака… Српских устаника,  ратника и домаћина. Народних мудраца и мислилаца. Ствараоца и утемељивача модерне српске државе…Многе су молитве шапутане за спас и очување српскога рода…

И, уцвељена и одбачена деца похрлише у наручје својој љубљеној, отуђеној  и ојађеној  мајци. А мајка црква пригрли одбачену децу своју… И у срцима свих је треперила радост. И од те силне радости не осети се одмах хладноћа мајчиног загрљаја. Речи Патријарха Српског Господина Павла ”Нећемо ваше, него вас” пале су као мелем на рањену и напаћену емигрантску, српску душу.

Веровали су: Мајка црква, у држави са попуцалим оковима комунистичког режима, искрено се радује повратку одбачене деце. Одбацила их је по диктату диктатора. Погрешила је, није имала снаге и духовне чврстине да се одупре, супротстави, није имала снаге за мучеништво… Деца су јој опростила. Сачували су изворну чистоту Светосавља. У далеком и слободном свету, одбачени и напаћени остали су неокаљани комунистичком идеологијом.

Највећи српски синови школовали су се у европским и светским престоницама, изучавали су високе школе и универзитете, и враћали се кући. Себе су несебично уграђивали у Српство, у славу Бога и свога рода. Најбоље се чува и носи кући. Мајци, оцу, браћи, сестрама…

Стара, национална, четничка емиграција је духовно стадо светог оца Николаја Велимировића, непоколебљивих, истрајних Владика Мардарија, Дионисија, Иринеја, …. Дамаскина…

Овај део Српства је научио да са својим духовницима промишља све теме од животне важности за очување вере и нације. Бирао је своје духовне вође и заједно са њима, продуховљен ,  уздизао се у више духовне сфере до којих неки свештеници никада нису допрели. Такви, стамени и узвишени били су спремни да понесу одговорност пред својим потомцима за пресудне одлуке. И да не поклекну, да не посрну, да не посустану. Јер, вером у Бога осветљавају свој пут…

Ојачаће посусталу веру у Отаџбини. Учврстиће поткопане темеље Светосавља…

Знам да ништа на свету не може бити горко као сузе изгнаника и прогнаника из домовине, из рода и цркве. Горке су биле и те сузе радоснице којим су многи мученици тада умили своја лица…

Искрени, потпуно и безгранично одани своме роду, без икаквих резерви, братски су своје верне душе уградили у помирење за којим су чезнули, јер…све њихово је на земљи њихових прадедова… Гробови предака и Отаџбина дозивали су их… Том зову богочовечанска и боголика српска, емигрантска душа није могла одолети…

Деценијама су изгарали у чежњи и болу, у болу за изгубљеном и поробљеном Отаџбином, у болу за утамниченом мајком црквом… Њихове су њиве и данас неузоране, у њиховим кућама други  су домаћини …. Многи су душе своје Богу предали у туђем свету.Многи су оставили своје намучене кости да их туђа земља покрива. А то је велика и непреболна рана њихова. Још је већа на душама деце њихове…

Ко не осети бол неприпадања језику, вери и људима који га окружују никад неће разумети ове сузе.

Ко не осети бол који прожима сваки део тела и допре до мозга да се ту заувек настани, ко не зна шта је туђина, никад неће схватити очајнички пружену руку праштања и помирења.

Ко није јео хлеб после кога је сањао тврду проју своје младости као најслађу посластицу, ко није пио воду, а увек остајао жедан воде са извора свога детињства, тај не зна шта је туђина и како ”сунце туђег неба” греје …

Ко није сањао да око себе чује људе који говоре његовим језиком, тај не зна шта је патња…

Ко није, на правди Бога, из своје цркве изгоњен, тај не зна и не разуме страхове и патње којих су пуне добре душе ових мученика.

Ко није гушио сузе при сусрету са њима не може осетити те болне титраје…

А чини се да саможива браћа у Отаџбини, туђом идеологијом нахрањених душа, ни данас не схватају грех свој и дуг свој. И тежину неоснованих, лажних оптужби, и тежину лажи и превара којима су дочекивали  своју прогоњену браћу. Не разумеју братску бол због братске неправде…

У радости помирења  пригрлише Мајку Цркву. Јер, мајка се бескрајно воли, а величина љубави је у праштању. Међусобном, искреном и потпуном…

Прихватише нове духовнике који из Отаџбине дођоше, а они данас у многим парохијама сеју семе раздора међу дотад јединственом старом српском емиграцијом. Духовнике који  расипно и раскалашно располажу народном муком Богу намењеном, а о чему круже бројна писма поштених парохијана који указују на извитоперена схватања и понашања…

А кад у страху исказаше своју стрепњу, мајка се наљути, и запрети канонима…

Без трунке сумњи полетели су у загрљај мајци, да се заједно на гробовима умрле истоверне браће исплачу, своје рањено срце испуњено молитвама Богу за добро Отачества, на испруженом длану предали су мајци.

Боже, како боли то несхватање страха …

Не говорим по канонима црквеним. Сведочим по души и по виђеном и чувеном. А само је једна реч признања и покајања могла победити, ујединити. Нераскидиво. У Богу. У Истини.

Много је пута српска национална емиграција прочитала Отворено писмо Светог Архијерејског Синода Румунске Православне Цркве. Писмо каквог су и ови, нови српски мученици достојни. Писмо признања, покајања  и истинског помирења.

Српски духовници  се морају дозвати памети. Дуготрајним постом прочистити своје душе, исповедити се, дужницима својим опростити, а Богу се помолити за опроштај.

Време бистри замућене бујице, све јасније се разазнаје правац и обале.

И, хвала Богу, да има међу живима још оних који и у вртлозима јасно виде, којима поглед нису мутиле бајке двадесетог века о једнакости, о помирењу непомирљивих супротности… будућности човечанства у коме нема Бога…

Сви српски ”усрећитељи” одлазе пред Божији суд. Једини суд који суди по Божјим законима и који успоставља ванвременски, Божански поредак.  Дуго се чека, па нам се некад учини да је истина поражена, а правда далека и недостижна…

А у Божјем поретку то је само један трен.

Живимо за дан када ће праведници бити јавно признати, када ће се, у духу јеванђелског покајања зажалити што за време диктатуре неки нису имали храбрости за мучеништво и што јавно нису признали мучеништво страдалих и још живих ратника за  ”крст часни и слободу златну, за Краља и Отаџбину”.

Српство је данас поново у неком свом, само њему знаном свету. Свету подела и међусобних оптужби. Више ни свој језик не зове истим именом… Као да ни само не зна где се налази и којим путем треба ићи. Неки  су и даље у дубоком сну, неки сањиви и нејасних погледа, тек по неко будан… А челична чизма новог светског поретка гази без милости…

Оснивачи Слободне Српске Цркве, данас чувари Новограчаничке Митрополије су будна и чиста савест Српства и Светосавља. Духовна деца Светог Владике Николаја Велимировића, Аве Јустина Поповића….. Боре се против уснуле и посустале српске памети и за изворну православну веру у цркви  неокаљаној комунистичким идејама, националној цркви у којој је духовност, а не материјално мера вредности. За духовно и национално јединство у најбољем националном интересу. Против привидног јединства. Против неискреног помирења. Против јединства ”с предумишљајем” и из интереса. Једини интерес који заступају је српски национални интерес .

Стара српска, национална емиграција, која је идеју четничког и равногорског покрета сачувала и данас је искрено и потпуно  прожета националним бригама. Непрекидна је њена борба за очување највиших вредности Српства. А колико је тешко очувати своје особености и посебности у свету туђег језика, друге вере и другог писма знају само они који ту битку воде.

Наши духовни пастири би то морали знати, па нам у томе помагати. Српство се брани и чува свуда и увек.

Сада и увек и  во вјеки вјеков… Амин.

 

У Торонту, децембра, 2004.г., Горица Тркуља




2 коментара у вези “Подсећамо: Ране једног помирења”
  1. Ruka pomirenja je odbijena, Gorice na zalost istini treba gledati u oci. Odbili su je oni koji su kavgu i zametnuli. Gnjide ispod mantija. Oni koji ne vide dalje od nosa a misle da su visi od zvesda. Oni koji ni cestitu recenicu sastaviti ne umeju, niti se casno i pametno potpisati, a drugima lekcije zele podelti. Oni koji kanonima prete, a da ni jednog jos procitali nisu a i ako jesu nisu u stanju da ga razumeju. Kanona samo od svetih Apostola je ostalo 87 to je je dna bremenita nauka, za koju treba dara talenta i visoke inteligencije da se razumeju. Samo kanoni svetih Apostola. A sta je sa ostalima? No nije samo rec o kanonima, oni nesretnici ne znaju ni sta je sveta liturgija pa se oko nje svdjau, i ne shvatajuci da su njihove svadje razlog za kaspljenje srpskih dusa. Oni ne shvataju i ne razumeju sustinu Hriscanske nauke. A i kako bi kada je ona toliko obimna i obremenjeana da je jedan prosecan covek ne bih lako mogao razumeti, a oni su na zalost ispod svakog proseka. Jadni bedni i primitivni. Nekulturni i ne vaspitani. Takvima treba ucitelj a ne oni da drugoga uce.

    I na kraju svaka vam Ti cast Gorice. Ovo je jedno lepo delo i veliki doprinos srpstvu. Nastavio bih da i dalje komentarisem ali sam preokupiram svakodnevnim obavezama a i kosovskim problemom.

  2. Gorice to cmizdrenje,jadanje vise ne vredi.Vreme ne stoji na mestu,Srpstvo nije opstalo sto su tako kukali
    i pisali placljive clanke,to bi bio pismeni rad,za jednu
    ucenicu gimnazije a ne za zrelu zenu.Izgleda ubijas
    vreme i lecis rane neke druge.Uz Vladiku Dionisija,bili
    su ljudi i zene drugoga kova,a ne verujem da si ga i
    znala,ne bi tako tim tugaljivim tonom pisala,sve ti
    pisanje lici oni ne valjaju,mi smo dobro,kuku lele sta
    nam se desilo,ili oni neshvataju sta je dobro za njih.


Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo