Вести

Nova runda pregovora u Beču između Beograda i Prištine o sudbini Kosova i Metohije, koje je specijalni izaslanik UN unapred ocenio da ne mogu dovesti do kompromisa i da će svoj predlog o kosovskom pitanju proslediti Savetu bezbednosti, usmerila je pažnju javnosti ka ovoj instituciji, jedinom svetskom telu koje je odgovorno za održavanje međunarodnog mira i bezbednosti.

Savet bezbednosti UN sastoji se od 15 zemalja članica, a pet stalnih – SAD, Velika Britanija, Francuska, Rusija i Kina, raspolažu pravom veta. Prema Povelji UN glavni zadatak Saveta bezbednosti je da sprovodi mir i bezbednost posredovanjem između strana u sukobu, izdavanjem uputstava za prekid vatre, slanjem mirovnih snaga, zavođenjem ekonomskih sankcija kao kaznenih mera ili sprovođenjem zajedničkih vojnih akcija. Od 1990.

Savet je dramatično povećao svoje aktivnosti koje su proširene mandatima za inspekciju oružja, zatim nadgledanjem i rešavanjem kršenja osnovnih ljudskih prava, praćenjem izbora i drugim zadacima.

Za razliku od Generalne skupštine u kojoj su sve zemlje članice jednake, u Savetu bezbednosti je glasanje pet stalnih članica drugačije. Svaka od njih ima pravo da upotrebi veto. Da bi jedna rezolucija prošla ona mora da dobije najmanje devet glasova u Savetu bezbednosti uključujući saglasnost pet stalnih članica. Veto se, inače, ne pominje u Povelji UN.

Mister „njet”

Reč veto dolazi od latinskog i u doslovnom prevodu znači „zabranjujem”. Koristi se da odredi da određena strana jednostrano zaustavlja određenu odluku. Drugim rečima, to je pravo da se prigovorom spreči donošenje nekog akta. Poreklo vodi iz starog Rima gde se koristio kao način na koji su narodni tribuni oglašavali nevažećim akte Senata i naredbe viših magistrata.

Danas ovaj termin ima više značenja, a u najširem smislu označava svaku zabranu neke akcije ili akta. Veto se u političkoj ili pravnoj terminologiji odnosi na pravo jednog organa da zabrani akta drugog organa kao i pravo šefa države ili monarha da odbaci ili odloži donošenje nekog akta, obično zakona čiji je predlog izglasan u predstavničkom telu. Na međunarodnom planu, najčešće se koristi u Savetu bezbednosti gde je pravo svakog stalnog člana ovog organa da svojim negativnim glasom onemogući donošenje odluke.

Savet bezbednosti može, dakle, da pokaže „veliku moć jedinstva” koja zahteva da odluke o bitnim stvarima budu izglasane afirmativno uz saglasnost svih 15 članica, ali i da pokaže neslaganje, kada samo jedna stalna članica upotrebi veto.

Istorijski posmatrano, prema Globalnom političkom forumu, od 1945. kada su UN osnovane, SSSR i Rusija upotrebili su veto u Savetu bezbednosti 123 puta, SAD 82 puta, Velika Britanija 32 puta, Francuska 18 puta i Kina samo pet puta.

Od samog početka postojanja UN, uz nalet hladnog rata, SSSR je koristio veto toliko često da je sovjetski ministar inostranih poslova Andrej Gromiko postao poznatiji kao „Mister njet”. Moskva je tokom prve dve decenije postojanja UN ubedljivo najčešće ulagala veto u Savetu bezbednosti – 106 puta –a od pada Berlinskog zida i raspada SSSR-a, taj primat preuzele su SAD.

Ruska Federacija je kao naslednica „stalnog mesta” u Savetu bezbednosti, posle raspada Sovjetskog Saveza, veto uložila tri puta; jednom zbog kiparskog pitanja, jednom zbog bivše Jugoslavije, a ove godine u januaru je zajedno sa Kinom iskoristila pravo veta zbog stanja u Mjanmaru (nepoštovanje ljudskih prava).

Uzdržana Kina

SAD su prvi put upotrebile veto 1970, zbog krize u Južnoj Rodeziji, današnjem Zimbabveu, i to zajedno sa Velikom Britanijom a samostalno su uložile veto 1972. da bi sprečile usvajanje rezolucije protiv Izraela.

Globalni politički forum iznosi da su SAD, od 1986. do danas, blokirale donošenje neke odluke u Savetu bezbednosti 36 puta. Uglavnom su na dnevnom redu bile rezolucije koje se tiču Izraela, jednom povodom BiH i jednom povodom Paname.

Britanci su pravo veta koristili uglavnom sa SAD ali i sa Francuskom, kada su 1956. zajedno sprečili usvajanje rezolucije o sueckoj krizi. Najviše samostalnih veta Britanija je upotrebila zbog situacije u Rodeziji.

Francuska je retko koristila pravo veta a kada i jeste, uglavnom je to činila sa Britanijom i SAD. Davne 1946, Francuska i SSSR uložile su veto na rezoluciju o Španskom građanskom ratu. Samo dva veta Francuska je primenila samostalno – protiv nezavisnosti Komora i pri rešavanju indonežanskog pitanja.

Kina je pravo veta iskoristila samo pet puta. Usprotivila se prijemu Bangladeša u UN 1972, a godinu dana kasnije je zajedno sa Sovjetskim Savezom glasala protiv rezolucije o jomkipurskom ratu, zbog Gvatemale je veto upotrebljen 1977, posle više od dve decenije Peking je koristio veto zbog Makedonije a ove godine u januaru se zajedno sa Rusijom suprotstavila rezoluciji u kojoj se osuđuje Mjanmar zbog nepoštovanja ljudskih prava.

Snaga veta stalnih članica Saveta bezbednosti često je bila meta kritika, a njegova česta upotreba od strane SSSR-a i SAD dovela je do traženja načina da se taj sistem ukine. Jedna od osnovnih primedbi je i da sadašnjih pet stalnih članica ne odražavaju današnju geopolitičku realnost.
Ali, zasad niko ne želi da se odrekne veta, a za njegovo ukiidanje potrebna je saglasnost svih pet stalnih članica Saveta bezbednosti UN.

Branka Mikić za Politiku